Српску јавност дубоко је погодила чињеница да је Суд у Француској одлучио да ратног злочинца Рамуша Харадинаја који је о својим злочинима сам јавно говорио и записао их, не испоручи српском правосуђу. Међутим, нико се не пита - колико је српски режим учинио да до тога дође?
- Нема сумње у то да се француски Суд поводом случаја Харадинај водио политичким а не принципима правосуђа. Ипак, треба имати у виду и то да је Харадинај ухапшен и у Француској провео безмало четири месеца чекајући на коначно разрешење што је много времена да активна дипломатија успе да Харадинаја приведе нашем суду. Mеђутим, понашање представника српске власти од првог дана хапшења па током периода ишчекивања коначне одлуке Суда, оставља много простора за сумњу да су и они допринели таквој одлуци. Ево како.
Истог дана када је објављена вест о хапшењу Харадинаја реаговали су представници шиптарских сепаратиста са КиМ, претежно његови саборци у терористичким јединицама УЋК које су изазвале рат у покрајини крајем 90-тих година. Сви редом осудили су понашање француских правосудних органа у складу са Међународним правом по ком основу је овај ратни злочинац и ухапшен.
На реакцију српских представника морали смо тада да чекамо готово недељу дана па чак у првим наступима била је тек наглашена дилема хоће ли Србија да затражи његово изручење или неће?
Невероватно је да је крајем јануара, званичница тог Суда задужена за комуникације у изјави датој Танјугу, Сандра Ди Роса, рекла да "Захтев, који морају да прате акти о покретању истраге, одређивању притвора и докази који поткрепљују сумњу, још није стигао у тај суд у Колмару"!? Двадесет дана касније! Образлажући своју јучерашњу одлуку Суд у Коломару је такође, у неколико наврата, поткрепио чињеницом да је српска страна доставила непотпуну документацију. Српско Минстарство правде је негирало ове наводе али ми немамо увид у достављену документацију због чега задржавам право на пуну сумњу посебно после прећутаног фрапантног вишегодишњег кршења закона и Устава од стране режима а кроз Бриселски споразум са којим и овај случај јесте уско повезан.
Протести одржани синоћ у Косовској Митровици послали су јак сигнал потврде оваквим сумњама. Наиме, пред протест организован 2015. године поводом годишњице НАТО агресије, фирме су биле у обавези да обавесте раднике да се „на овај протест не иде“ на опште изненађење запослених. Непосредно пре тога, а након незаконите смене легално изабраних органа локалне власти у четири општине на севру КиМ, сву власт преузео је лично Александар Вучић преко Канцеларије за КиМ, Александра Вулина, батинаша и криминалних структура које су овде оформили. Циљ свега тога јесте сламање отпора српског народа који не жели да буде део наказне НАТО-шиптарске творевине „република Косово“ у коју га гура режим Александра Вучића а што су пре њега у Бриселу започели Ивица Дачић и Борко Стефановић.
Од преузимања власти у приватне руке Србима на КиМ влада се страхом, насиљем, претњама и уценама... Не сме се не само отићи, већ више нико није у стању ни да организује било какав протест којим би се исказало реално и свеприсутно незадовољство. Тако да се протести организују искључиво у маркетиншке сврхе онда када се деси нешто крајње погубно по Србе а што треба јавности приказати као успех. То увек чине полукриминалци запослени у Канцеларији за Косово и Метохију па је тако организован еуфорчни скуп подршке „победи“ Марка Ђурића од 5:0 коју је српски народ једва жив претекао.
Скуп подршке одржан је и након рунде преговора у Бриселу када је званично укинута дозвола за рад српским мобилним оператерима а на краћи рок и привремену дозволу уз ограничени број претплатника добио је једино МТС. Тада је одржан скуп у Косовској Митровици којим је таква одлука „поздрављена“ за потребе режимских камера и медија.
Одржано је више протеста и којиам се тражило пуштање на слободу Оливера Ивановића иако је „официр за везу“ између Београда и Приштине Дејан Павићевић телефоном, пред сведоцима, извесном амбасадору рекао да пресуда од 9 година затвора Ивановићу „није по договору“.
Директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, који је поред свих осталих угашених српских државних институција покушао у два наврата да угаси и Универзитет у Косовској Митровицик, одлуку о пуштању Харадинаја оцењује лицемерном док се сам позива на непризнати Ахтисаријев план који Косово и Метохију препознаје као држава због чега су га одбациле не само Скупштина УН већ и Скупштина републике Србије. Поред неколико пребијања случаја пребијања Срба са КиМ по његовом налогу, пре десетак дана је путем локалне НВО а за надалеко разглашено насеље за српске повратнике „Сунчану долину“ тражио грађевинску дозволу од власти „републике Косово“ како би радови били настављени. Срби одавде сада се питају хоће ли они и населити то насеље?
Српски народ је као на клање вођен на изборе од 2013. па све до последњих председнички одржаних овог месеца што је многе подсетило на време фашистичке управе и окупације. Свако је, под претњом губитка посла или социјалне помоћи, морао да заокружи Александра Вучића а онда такав лист да покаже секретарици, намеснику, заменику... који су крај гласачких паравана дежурали. По окончању изборног процеса, опет – у организацији Канцеларије за КиМ а не народа, организован је скуп „радости“ због победе Александра Вучића...
Због тога је и синоћ одржани протест у организацији канцеларије за Косово и Метохију против ослобађања Рамуша Харадинаја наспрам невиђено много прећутаних погубних и понижавајућих потеза против српског народа и државе на КиМ, јак сигнал умешаности управо режима Александра Вучића у коначан, по Рамуша Харадинаја, позитиван исход.
Резигнираност оваквом одлуком француског Суда испољио је и Ивица Дачић, иначе потписник издајничког Бриселског споразума и човек који је лично учинио све да буде успостављена граница између КиМ и остатка Србије, онако како су убиствима Срба и желели да постигну Хашим Тачи и Рамуш Харадинај.
Он је то са
српске стране учинио у улози Министра унуташњих послова Р. Србије равноправно
са, на шиптарској страни, правоснажно осуђеним терористом и убицом полицајаца
на КиМ, Хашимом Тачијем. Иако је ивица Дачић након парафирања изјављивао како
нам је тај споразум „наметнут“ он се гостујући
у емисији „вече са Иваном Ивановићем“ 2013. године похвалио тиме да је лично
иницирао преговоре о статусу КиМ а на изненађење представника Америке и ЕУ. Још
је рекао да га Хилари Клинтон пред изборе пита шта му више треба - да га
нападне или подржи? То исто пита га и Хашим Тачи као и Дачић њега. Да ли је
требао још нешто да каже па да схватимо са којом сврхом чини све што чини? Емисија
је уклоњена са Јутјуба.Дубоко дирнути одлуком Суда реагују и разна Удружења. Перформансом на Калемегдану побунило се и Удружење породица Киднапованих и убијених Срба на Косову и Метохију на челу са Симом Спасићем. Нажалост, Спасић је у више наврата, да не кажем увек када је то требало, подржавао представнике власти у њиховим наступима у кључним моментима а што није било у интересу породица српских жртава, посебно не од 2013. године. Подржао је Ивицу Дачића пред одлазак на седницу УН-а о Косову и Метохији а убрзо га критиковао што је играо у Бечу фудбал са Хашимом Тачијем иако је пре седнице УН-а парафирао спорзаум не тражећи правду за те исте жртве. Подржао је и Александра Вучића у неколико наврата, посебно отворено пред изборе а који не само да није тражио правду и расветљавање судбине несталих већ је и оптужио српске снаге безбедности да су извршиел масакр над српском децом у кафићу „Панда“ у Пећи и то без икаквих доказа! У време једног превирања између Вучића и Ивице Дачића Спасић ме је позвао телефоном тражећи да забележим његову изјаву и рекао „Максо, сада нападамо Дачића“ што ме је истог тренутка оградило од њега због опасности да будем увучен у политичке играрије али и дубоко разочарало иако сам и раније знао да уме да буде „кооперативан“. Касније је опет подржао Вучића а када сам га, као члана породице киднапованих Срба због тога отворено и оштро критиковао питао ме је „За кога си ти? Кога ти подржаваш, само ме то занима!“. Због тога и у овом случају задржавам право пуне сумње у протест овог Удружења против одлуке француског Суда, свесно или мање свесно, као параван за прикривање умешаности режима а пре свих Александра Вучића у ослобађајућу пресуду.
Изузетно упечатљив детаљ је и то што се нико не позива на извештавање Ројтерса који је први објавио вест о изручењу Харадинаја Србији а након 10-так минута изменио и објавио сасвим супротну вест. Можда смета да ће се открити нешто што власт не жели да се сазна? Наравно, информативна агенција Владе Р. Србије, Танјуг, навела је како је британска агенција објавила „погрешну“ вест. Колико може да погреши једна од најобавештенијих агенција која је вест објавила десетак минута пре званично изречене одлуке, притом је нашироко образлажући?
А сада као правни лаик да се запитам о нечему што у Србији баш нико није поменуо... Албанија је Рамушу Харадинају пре неколико дана одобрила држављанство како би тиме покушала да га спасе од изручења Србији. Зашто је онда Србија била у мање повлашћеном положају у законском потраживању да због ратних злочина Француска њој изручи Рамуша Харадинаја, њеног држављанина рођеног на Косову и Метохији? По ком основу су српске власти суспендовале ову чињеницу довољну да се од свих чланица НАТО земаља захтева хапшење ратних злочинаца на територији под њиховом окупацијом и надлежношћу?
Србија, по резолуцији УН-а 1244, нема право да хапси на територији КиМ али није да смо у потпуности немоћни јер, сетимо се и тога, на Косову и Метохији Жандармерија је хапсила чак и после 2013. године али само оне Србе за које сматра да могу да пруже отпор шиптарским сепаратистима. Шта је онда био прави интерес српске стране у овом случају?
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Ништа ме не би изненадило....
ReplyDelete