Вести:

Saturday, June 15, 2024

Данас 25 година од отмице и мученичког страдања Светог Харитона (Лукића)

Saturday, June 15, 2024 | КМ новине 0

Данас 25 година од отмице и мученичког страдања Светог Харитона (Лукића)


Одмах након усвајања Резолуција 1244, којом се наводно правно регулисало стање после НАТО агресије над Србијом, наставили су се злочини шиптарсих терориста који су тек накратко прекинути током бомбадовања када је српска војска пуним капацитетом штитила своју територију и свој народ.

Звучи иронично али Срби са Косова и Метохије, у деловима покрајине који су били насељени шиптарским становништвом, као најбезбеднији период доживљавају дане НАТО бомбардовања Србије управо због пуне заштите коју је војска тада пружала на земљи. Поред откривених масовних гробница у којима су спаљивани живи Срби, жене чак после силовања и одсецања делова тела као у кречанама села Клечка, измасакрираних Срба у Радоњићком језеру, или шиптарског терористичког напада на кафић „Панда“ у Пећи, који неофашистичке струје у Србији покушавају да негирају, представници ОЕБС-а су исценирали и измислили Рачак како би имали макар мнимално оправдање за агресију коју су дуго спремали. Од самог свог почетка она је за Србе значило само најгоре зло и патњу. А баш таква времена стварају мученике.

Одмах по усвајању Резолуције 1244 Шиптари су наставили свој крвави пир коме се до данас не види крај иако је интензитет слабији јер је већина Срба протерана или живи иза бодљикаве жице у савременим конц-логорима тзв. “енклавама”. Прогон страхом и крвљу отерао је преко 300.000 Срба са КиМ (званичне службе и организације не узимају у обзир податке опродаји српских имања Шиптарима на Косову после 1999. иако су готово сва учињена под притиском и у страху) којима ни не пада на памет да се врате. О поратку мисле тек најстарији који би да у свом завичају умру и буду сахрањени. Њих тек после више посета у расељеничким центрима и после бројних партија разговора убеде у повратак обећавајући услове за наставак живота на својим имањима. Тиме се углавном баве невладине организације које на томе зарађују огроман новац а које су или продужена рука или под контролом највиших политичара на свим странама сукоба и то „ван редовних процедура“. Старци одлучују да се врате јер знају да нису криви ни за какво зло и зато верују да ће моћи да наставе свој живот. То уопште није тако а нажалост примера, попут убиства повратничког брачног пара Срба у селу Талиновац има и превише. Да невиност Срба није никакво мерило доказују сва зла Шиптара почињена у периоду између Другог светског рата и деведесетих година. Углавном су незаштићени цивили убијани, силовани, прогањани, имовина узурпирана…

Све и да се ради о кривици (које нема) као поводу шта је коме Црква крива? Шта су били криви сви храмови спаљени из мржње а шта прост монах може бити крив, осим што је православни монах и Србин. Такав је случај и са оцем Харитоном киднапованим на овај дан пре 16 година у Призрену.

Фреска у манастиру Архангели код Призрена.
“Био је кротак, смирен и незлобив, па и пред честим нападима шиптарских терориста којима је био изложен, као што је онај 1. маја 1999. године, када су из аутоматске пушке пуцали на кола која је возио, док је ишао у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, везујући своје срце за Христа и имајући пред очима ближње у невољи и послушање на које би био призван. Поживевши кратко, али у пламеној и неодступној љубави према Богу, тако је и пострадао“. 
  
Свети Харитон (Лукић) био је сабрат манастира Светих Архангела код Призрена. Тог дана је по послушању које је добио од свог надлежног епископа пошао да обиђе једну српску породицу у близини. Наоружани Шиптари у униформи терористичке организације УЋК, киднаповали оца Харитона 15. јуна 1999. године у сред бела дана и наочиглед окупаторских јединица немачких НАТО војника који нису ни прстом мрднули да спрече злочин а и сами су тих дана у колима убили двојицу Срба који су бежали од разјарене шиптарске масе испаливши на два цивила преко 200 метака. То је био први пут да су немачки војници, после слома фашистичке Немачке у Другом светском рату, испалили метак ван граница своје земље. Опет – у Србији где су и онда убијали 100 Срба за једног њиховог окупаторског зликовца. Пуцали су још два пута, без икаквог повода, у голоруки српски народ на северу КиМ ранивши неколико људи теже али, хвала Богу, мртвих није било.
 
Срби су од те 1999., просто, стављени ван закона и нико не одговара ни на каквом суду овога света за злочине над српским народом. Отац Харитон је био један од много Срба који су киднаповани већ првог дана уласка Шиптарских терориста у Призрен по окончању НАТО агресије.


Злочинци су га ухватили на очиглед НАТО “мировњака”, који нису предузели ништа да злочин спрече, док је отац Харитон одвођен на место мучења и страдања. Почео је Голготски пут новог мученика и сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, примивши ране Христове на своме телу.
 
Након више од годину дана трагања за њим, Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и обезглављено тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године, у необележеном гробу, на гробљу албанског села Тусус, код Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан, у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.

Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења.

Глава оца Харитона још увек није нађена. Према извештају вештака, глава је одсечена оштрим предметом, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке, а недостаје и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у његовој монашкој мантији и џемперу, а уз њега су истражитељи пронашли и његову личну карту и бројаницу. Утврђено је да су му прслук и џемпер расечени са предње стране и у пределу срца, што је указивало на то да је оцу Харитону стомак био распорен и да је избоден ножем у пределу срца. Након масакра који је над мучеником Харитоном ивршен, одсечена му је глава. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Сви докази, као и извештај вештака, предати су истражитељима Међународног суда за ратне злочине у Хагу.

Свој монашки пут отац Харитон је започео у манастиру Црна Река 1995.године. Ту је провео око две године да би касније био премештен од стране Епископа Артемија у манастир Светих Архангела код Призрена који је тада био у обнови. Монах Харитон је замонашен 1998. и то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година.

Као Радослав, са 12 година.
Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.

После многих трагања да се у најпотпунијем облику оствари у овим свем идеалима, одлучује да живот проведе монашки. Код његове породоице та одлука, као што је у највећој мери то општи случај, изазива отпор и негодовање. Његова сестра каже да су га покушали да га одврате на разне начине па га и подсећали да „ако се замонаши неће имати своју породицу, своју децу“. На то је отац Харитон одговорио „ни Свети Сава није имао децу па га деца и данас славе и помињу“.
 
ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ 
15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу”, и одведен је на место мучења. 

Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.
  
МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ 

После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.
 
Напомена: током припреме овог текста информације су позајмљене од неколико извора. После узурпирања Епархије рашко-призренске дошло је до кривотворења, промене и прикривања извора па се не може поуздано тврдити ко је аутор. Уколико се неко осети оштећеним биће нам драго да исправимо тај недостатак. Углавном, највећи број информација преузет је из ЖИТИЈА СВЕТОГ ХАРИТОНА НОВОМУЧЕНИКА ЦРНОРЕЧКОГ   које у дигиталном издању можете преузети кликом на већ поменути наслов.
 
Пише: Иван Максимовић,
Првобитно објављено: Новинар.де, 15.06.2014. 

Мали додатак. Оснивање портала КМ новине је започето након првих сепаратистичких квази-избора на северу, а тиме по први пут на целој територији Косова и метохије, крајем 2013. године. радило се предано и не размишљајући пуно о датумима догодило се да је са радом у експерименталној фази започето управо на дан страдања и мучеништва Светог Харитона Лукића. У коначној форми сајт је почео да ради нешто касније, на Ивањдан, исто тако спонтано и без икаквих планова да се датуми поклопе. Десет година касније, у исто време када је започео са радом, портал КМ новине се гаси како смо то и описали пре неколико дана и дали инструкције за преузимање целокупног садржаја. Надамо се да наш труд барем пред Богом, неће бити узалудан као што се чини да је пред људима којима је и био намењен. 


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине