КМ новине се трајно гасе, доносимо упутство за преузимање целокупног садржаја

Тачно 10 година од како је покренут, портал КМ новине се коначно и трајно гаси.




У недељу, 16. јуна, истиче домен сајта КМ новине. Сутрадан, у понедељак, 17. јуна, овај сајт више неће бити доступан.

Зато смо хтели да вас обавестимо да уколико желите да у својој личној архиви сачувате садржај са овог портала, доносимо два линка на којима се налазе опције за то. Укупна запремина и простор који ће вам бити потребан за складиштење података је око 5 гигабајта али могуће је и мање према нашој претпоставци. Програм за то изаберите сами.

1 - програми за преузимање целокупног садржаја

2 - програми за преузимање целокупног садржаја

Да не би сте нагађали разлоге, укратко ћемо рећи да их има два - један је незаинтересованост јавности за садржај који смо доносили упркос чињеници да се радило о једином независном медију са КиМ, ризику и невољама којима смо се излагали, а други је економске природе. Овај портал никада није имао никакав буџет нити постоји подршка која би омогућила његов даљи рад а ми сами то нисмо у могућности да учинимо.

Хвала свима који су пратили рад овог портала из чисте жеље да се информишу о догађајима и ситуацији у којој се налазе Срби на Косову и Метохији.

 

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

Данас 25 година од отмице и мученичког страдања Светог Харитона (Лукића)

Одмах након усвајања Резолуција 1244, којом се наводно правно регулисало стање после НАТО агресије над Србијом, наставили су се злочини шиптарсих терориста који су тек накратко прекинути током бомбадовања када је српска војска пуним капацитетом штитила своју територију и свој народ.

Звучи иронично али Срби са Косова и Метохије, у деловима покрајине који су били насељени шиптарским становништвом, као најбезбеднији период доживљавају дане НАТО бомбардовања Србије управо због пуне заштите коју је војска тада пружала на земљи. Поред откривених масовних гробница у којима су спаљивани живи Срби, жене чак после силовања и одсецања делова тела као у кречанама села Клечка, измасакрираних Срба у Радоњићком језеру, или шиптарског терористичког напада на кафић „Панда“ у Пећи, који неофашистичке струје у Србији покушавају да негирају, представници ОЕБС-а су исценирали и измислили Рачак како би имали макар мнимално оправдање за агресију коју су дуго спремали. Од самог свог почетка она је за Србе значило само најгоре зло и патњу. А баш таква времена стварају мученике.

Одмах по усвајању Резолуције 1244 Шиптари су наставили свој крвави пир коме се до данас не види крај иако је интензитет слабији јер је већина Срба протерана или живи иза бодљикаве жице у савременим конц-логорима тзв. “енклавама”. Прогон страхом и крвљу отерао је преко 300.000 Срба са КиМ (званичне службе и организације не узимају у обзир податке опродаји српских имања Шиптарима на Косову после 1999. иако су готово сва учињена под притиском и у страху) којима ни не пада на памет да се врате. О поратку мисле тек најстарији који би да у свом завичају умру и буду сахрањени. Њих тек после више посета у расељеничким центрима и после бројних партија разговора убеде у повратак обећавајући услове за наставак живота на својим имањима. Тиме се углавном баве невладине организације које на томе зарађују огроман новац а које су или продужена рука или под контролом највиших политичара на свим странама сукоба и то „ван редовних процедура“. Старци одлучују да се врате јер знају да нису криви ни за какво зло и зато верују да ће моћи да наставе свој живот. То уопште није тако а нажалост примера, попут убиства повратничког брачног пара Срба у селу Талиновац има и превише. Да невиност Срба није никакво мерило доказују сва зла Шиптара почињена у периоду између Другог светског рата и деведесетих година. Углавном су незаштићени цивили убијани, силовани, прогањани, имовина узурпирана…

Све и да се ради о кривици (које нема) као поводу шта је коме Црква крива? Шта су били криви сви храмови спаљени из мржње а шта прост монах може бити крив, осим што је православни монах и Србин. Такав је случај и са оцем Харитоном киднапованим на овај дан пре 16 година у Призрену.

Фреска у манастиру Архангели код Призрена.

“Био је кротак, смирен и незлобив, па и пред честим нападима шиптарских терориста којима је био изложен, као што је онај 1. маја 1999. године, када су из аутоматске пушке пуцали на кола која је возио, док је ишао у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, везујући своје срце за Христа и имајући пред очима ближње у невољи и послушање на које би био призван. Поживевши кратко, али у пламеној и неодступној љубави према Богу, тако је и пострадао“. 

  

Свети Харитон (Лукић) био је сабрат манастира Светих Архангела код Призрена. Тог дана је по послушању које је добио од свог надлежног епископа пошао да обиђе једну српску породицу у близини. Наоружани Шиптари у униформи терористичке организације УЋК, киднаповали оца Харитона 15. јуна 1999. године у сред бела дана и наочиглед окупаторских јединица немачких НАТО војника који нису ни прстом мрднули да спрече злочин а и сами су тих дана у колима убили двојицу Срба који су бежали од разјарене шиптарске масе испаливши на два цивила преко 200 метака. То је био први пут да су немачки војници, после слома фашистичке Немачке у Другом светском рату, испалили метак ван граница своје земље. Опет – у Србији где су и онда убијали 100 Срба за једног њиховог окупаторског зликовца. Пуцали су још два пута, без икаквог повода, у голоруки српски народ на северу КиМ ранивши неколико људи теже али, хвала Богу, мртвих није било.

 

Срби су од те 1999., просто, стављени ван закона и нико не одговара ни на каквом суду овога света за злочине над српским народом. Отац Харитон је био један од много Срба који су киднаповани већ првог дана уласка Шиптарских терориста у Призрен по окончању НАТО агресије.


„Злочинци су га ухватили на очиглед НАТО “мировњака”, који нису предузели ништа да злочин спрече, док је отац Харитон одвођен на место мучења и страдања. Почео је Голготски пут новог мученика и сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, примивши ране Христове на своме телу.

 

Након више од годину дана трагања за њим, Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је измасакрирано и обезглављено тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године, у необележеном гробу, на гробљу албанског села Тусус, код Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан, у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.

Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења.

Глава оца Харитона још увек није нађена. Према извештају вештака, глава је одсечена оштрим предметом, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке, а недостаје и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у његовој монашкој мантији и џемперу, а уз њега су истражитељи пронашли и његову личну карту и бројаницу. Утврђено је да су му прслук и џемпер расечени са предње стране и у пределу срца, што је указивало на то да је оцу Харитону стомак био распорен и да је избоден ножем у пределу срца. Након масакра који је над мучеником Харитоном ивршен, одсечена му је глава. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Сви докази, као и извештај вештака, предати су истражитељима Међународног суда за ратне злочине у Хагу.

Свој монашки пут отац Харитон је започео у манастиру Црна Река 1995.године. Ту је провео око две године да би касније био премештен од стране Епископа Артемија у манастир Светих Архангела код Призрена који је тада био у обнови. Монах Харитон је замонашен 1998. и то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година.

Као Радослав, са 12 година.

Овај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.

После многих трагања да се у најпотпунијем облику оствари у овим свем идеалима, одлучује да живот проведе монашки. Код његове породоице та одлука, као што је у највећој мери то општи случај, изазива отпор и негодовање. Његова сестра каже да су га покушали да га одврате на разне начине па га и подсећали да „ако се замонаши неће имати своју породицу, своју децу“. На то је отац Харитон одговорио „ни Свети Сава није имао децу па га деца и данас славе и помињу“.

 

ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ 

15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу”, и одведен је на место мучења. 

Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.   

МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ 

После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.

 

Напомена: током припреме овог текста информације су позајмљене од неколико извора. После узурпирања Епархије рашко-призренске дошло је до кривотворења, промене и прикривања извора па се не може поуздано тврдити ко је аутор. Уколико се неко осети оштећеним биће нам драго да исправимо тај недостатак. Углавном, највећи број информација преузет је из ЖИТИЈА СВЕТОГ ХАРИТОНА НОВОМУЧЕНИКА ЦРНОРЕЧКОГ   које у дигиталном издању можете преузети кликом на већ поменути наслов.

 

Пише: Иван Максимовић,

Првобитно објављено: Новинар.де, 15.06.2014. 

Мали додатак. Оснивање портала КМ новине је започето након првих сепаратистичких квази-избора на северу, а тиме по први пут на целој територији Косова и метохије, крајем 2013. године. радило се предано и не размишљајући пуно о датумима догодило се да је са радом у експерименталној фази започето управо на дан страдања и мучеништва Светог Харитона Лукића. У коначној форми сајт је почео да ради нешто касније, на Ивањдан, исто тако спонтано и без икаквих планова да се датуми поклопе. Десет година касније, у исто време када је започео са радом, портал КМ новине се гаси како смо то и описали пре неколико дана и дали инструкције за преузимање целокупног садржаја. Надамо се да наш труд барем пред Богом, неће бити узалудан као што се чини да је пред људима којима је и био намењен. 

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

---

Иконописац, хуманитарац и самохрани отац петоро српчића, Милорад Иличић, пред одузимањем целокупне имовине

Отац четворице дечака и једне девојчице налази се у изузетно тешком положају - због немогућности да плати струју, стигла му је опомена за искључење. А знајмо сви каква је даља процедура ове криминалне власти - извршитељи долазе по имовину а социјално по децу.

 

Породица Иличић / Фото: Срби за Србе

Милорад је на Инстаграму објавио фотографију опомене из ЕПС-а у којој је наведен датун искључења - 18 јун.

"Браћо и сестре милосне, још нисам очи отворио а поштар на врата. Син виче: тата, тебе тражи". Изађем, позив за мене из Електродистрибуције. Долазе 18-тог да секу (искључе струју). Ја им кажем "сечите ако мора, ја да вам платим немам".

View this post on Instagram

A post shared by Milorad Ilicic (@miloradilicic)

   

Нема Милорад да плати као што ни већина поштених и побожних у Србији нема да плати. Такви као он жртва су демонизованог напредњачког режима кога је западна администрација организовала тако да мучи, малтретира и сатире српски народ а онда да им одузима децу која завршавају... најчешће нико не зна где!

Милорад није било ко, није ни лењ ни мање радан од било кога, он само није лопов и бандит којима нико не сече струју иако је и не плаћају, и то је његов проболем.

О њему су у неколико наврата писали медији у Србији као о самохраном оцу у проблемима али који своју породицу покушава да издржи и прехрани израдом икона и дрвених крстова. На његовом Инстаграм профилу често оглашава своје производе за које је цена увек иста - односно нема је.

"Молимо браћу и сестре да деле наше радове. Цену немамо. Ваша је добра воља. То нам је једино за живот" опис је сваког његовог рада.

Међутим, вапај није довољан. Сит гладном не верује. Шесторо уста ових намучених Срба остаје гладно из дана у дан док Срби, све већи од већег, на интернету бију имагинарне битке. 

А Милорад, упркос свему, своје производе не само да не прецењује већ поклања и даје у хуманитарне сврхе. Свако мало на свом Инстаграм профилу објави фотографију пакета производа које шаље на продају како би сакупио прилоге за лечење туђе деце и спасавање туђих живота од беде.

Људи, морате да се тргнете. Свако од вас ко ово чита мора да учини нешто, да се одрекне једне кафе укафићу или прескочи један оброк да би спасао и помогао његовој породици.


Схватите, Србија не пропада због зла које се на њу наврзло него због свих вас који по том питању не чините ништа!

 

Све док се не обазирате на овакву патњу, ваши су стомаци пуни и вама лично је још увек добро, и те како добро! Због тог малог само за себе којим сте задовољни, други плаћају свиме што имају! Бандити који ову земљу воде ни плате не исплаћују из буџета већ га пљачкају а вас испалћују пљачкањем најсиромашнијих. Једном ћете ви бити ти који су најиромашнији, и то ускоро, нисте ни свесни како мало времена ће проћи.

Ваша себичност, неосетљивост на туђу патњу, отуђење и хладна срца онемогућавају живот поштенима. Коме ће у таквој земљи бити добро? Једино џелатима и њиховој псећој армији извршитеља, приватизованој полицији која их штити од и даље непостојећег а оправданог гнева, батинаша, бандита и других лопужа директно под управљачком руком СНС-секте која вам говори како је ископавање литијум добро за вашу децу а тиме једино своју даље богате коју ће попут Слободановог сина, Марка Милошевића, одвући негде у иностранство кад време њихове пљачке прође, након што су дебело наплатили осиромашени уранијум као ншето добро.

Ништа боље се не показују ни нововерци ватиканског кова под покровитељством анти-православне патријаршије у Београду. Овог човека стављају на чело Литија да би их народ видео како "брину" и "поштују" сиромашне и мученике а у ствари то раде као онда јеврејски фарисеји и лицемери који излазе на тргове да би их народ видео како посте и како би им се дивио. Истовремено овог оца петоро деце остављају да као пас скапава од глади док они живе у позлаћеним дворцима возећи лимузине које су стекли издајом вере православне, барем огромна већина њих, или прикупљањем прилога од оних којима је духовна помоћ потребна па их гладе и тапшу по рамену док их не "ошишају" за још који евро по угледу на свог палог "духовног оца" ватиканског папе. За то време ови Срби умиру од глади, у мукама и агонији. Нећете ни ви боље проћи, само још није дошао ред на вас. А њихова жетва је у пуном јеку.

Будите себични ако желите али на своје добро а не штету јер то више није ни себичност него губљење разума. Помозите Милораду да сутра ви не би сте били он! А можете да помогнете куповином његових производа ако вам је већ проблем да једноставно уплатите неки износ у овом изузетно тешком тренутку за њега. Учините то макар себе ради, да се вама слично не деси ако већ за друге немате осећај а по свему судећи...

Подаци Милорада Иличића:

Телефон: 0613239850

Текући рачун: 105000000258936291

Или га директно контактирајте путем његовог Инстаграм профила: https://www.instagram.com/miloradilicic/

Времена да се нешто учини има још до понедељка.

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

---

Двадестпет година од подметања текста ултиматума из Рамбујеа у Резолуцију 1244 СБ УН под шифром ''С/1999/648''

Михајло Макић, аутор фељтона о подметању текста ултиматума у Резолуцију СБ 1244 и књиге која о томе детаљно говори, поводом 25 година од доношења ове Резолуције дао је интервју нашем порталу где говори о свим важним аспектима тог проблема и својим будућим плановима.




КМ новине:  Господине судија, ове године се навршило  25 година од  почетка оружане агрсије НАТО савеза на СР Југославију и усвајања Резолуције 1244 СБ УН, којом је она окончана. Вама је јуна месеца 2022. године изашла је из штампе  књига „Тајна шифра „С/1999/648“ у Резолуцији 1244 СБ УН- подметање и последице њене примене“. Који су мотиви били пресудни да напишете ову књигу?

М. Макић: Најпре,  честитам Уређивачком колегијуму портала КМ новина на благовременом и храбром извештавању домаће и светске јавности о ропском положају Срба на Косову и Метохији, сталним притисцима од стране Албанских сепаратиста, маћехинском односу власти државе Србије према њима. Својим текстовима будите веру и наду код нас читалаца  да у Српском народу још постоје храбри родољуби који се боре да истина  допре до свих  Срба, којима је истина и правда на срцу. Упркос свим недаћама  Ви истрајавате у борби да читаоцима  презентујете  истину о ужасном положају Срба на окупираном Косову и Метохији, без српске војске , полиције и судства. Најхрабрији део Српског народа у последњих двадесет пет година су Срби који живе на Косову и Метохији. На другом месту су Срби који живе у Албанији, затим Срби у Хрватској, Црној Гори, Словенији, Македонији, Босни и Херцеговини. Срби на Косову и Метохији голим животима чувају свету српску земљу.

Фото: З. Шапоњић

Ја сам фебруара  2007. године прочитао  додатак у дневном листу „Глас јавности“ под насловом „ Међународно право и српске тапије на Косову и Метохију - Србија је дала сагласност само на привремени војни и цивилни  боравак УН на делу њене територије“. Тада сам сазнао за шокантну истину о превари коју је СБ УН учинио над Српским народом усвајањем подметнутог дела Резолуције 1244 СБ УН и то са 14 гласова за и једним уздржаним гласом Народне Републике Кине. Том Резолуцијом је окончана бесправна оружана агресија НАТО савеза на суверену државу СР Југославију. Дана 3. јуна 1999. године у Београду су закључили споразум и то Слободан Милошевић као председник СР Југославије, Марти Ахтисари као представник Европске уније и Виктор Чердомирдин као представник Руске Федерације. Дана 4. јуна 1999. године Ален Дежаме, француски амбасадор у Њујорку је предао писмо генералном секретару УН Кофи Анану и текст „Привремени договор о миру на Косову“. У писму наводи да овај такозвани споразум представља саставни део предлога резолуције. Тај текст под наведеним насловом није потписала Југословенко- српска делегација ни у Рамбујеу, нити у Паризу. То није учинио ни Слободан Милошевић у Београду нити у Куманову. Тај текст  је представљао ултиматум који је Влада СР Југославије и Народна скупштина Србије одбила 23. марта 1999. године. Одмах сутрадан 24. марта 1999. године НАТО савез је започео оружану агресију на СР Југославију, без одлуке Савета Безбедности Уједињених нација. 

НАТО савез је прекршио Повељу Уједињених нација и преко сто међународних  закона. Иначе књига има дванаест поглавља. Многи читаоци су након читања моје књиге били шокирани када су сазнали за све те информације.

КМ новине: Колико дуго сте радили на овој књизи?

М.М.:  Више од петнаест година, с тим што сам редовно обављао и функцију судије у Општинском суду у Деспотовцу. Дакле, те 2007. године сад одлучио да прикупим сву доступну писану грађу која се односила  на подметнути део и саму резолуцију 1244 СБ УН и на сатанизацију српског народа од стране појединих светских државника и других јавних личности. Прочитао сам преко педесет књига, преко педесет међународних повеља, конвенција и декларација и преко 150 новинских текстова. Публицистиком се бавим више од 25 година, тачније од 1996. године, када ми је објављен први текст под насловом „Судство мора остати самостално“. Писао сам текстове из разних области друштвеног живота. На првом месту то су текстови који се односе на правосуђе, затим текстови  који  се односе на подређен положај Срба на Косову и Метохији, њихово кршење основних људских права и слобода. Они, као што сви правни стручњаци знају, имају право на бенефицирани радни стаж, они који су у радном односу. Србима, који су пунолетни, а незапослени имају право на одређену новчану накнаду. Наиме, Срби на Косову и Метохији живе остављени на милост и немилост такозваних међународних мировних снага ( част изузецима). Најпознатији текст који се односи на ову тему је „Бенефицирани радни стаж за све Србе на Косову и Метохији“. Само један пример говори о великој неправди коју држава Србија наноси Србима на Косову и Метохији. Запослени полицајац у било ком другом месту, осим Косова и Метохије, радећи у полицијској станици има право на бенефицирани радни стаж. Насупрот томе, голоруки запослени  Србин на Косову и Метохији нема право на бенефицирани радни стаж.

КМ новине: Коме сте посветили ову књигу?

М. Макић:  Академику професору др Радомиру Лукићу, који је радио као професор на Правном факултету Универзитета у Београду. И после шест деценија и данас се памти и препричава његово историјско обраћање бруцошима правног факултета 1962 године, које гласи: „    „Драге колеге, млади правници. Упамтите данас па за цео живот, да је држава монопол насиља и да влада страхом који сеје преко војске, полиције, тужилаштва али често и судова. Због тога ћете као правници морати целог живота да будете  у сукобу са државом бранећи народ од зле власти, јер је свака власт зла и опака. Само тако ослобађаћете  народ од страха и завређивати свој углед и углед наше правне професије. Ово се посебно односи на оне који буду имали среће да буду  адвокати или судије...“

И  Друштву судија Србије које је пре неколико година  навршило 25 година од оснивања. Иначе сам члан од првог дана и био сам учесник  на оснивачкој скупштини Друштва судија Србије дана 26. и 27. априла 1997. године у Палати Правде у Београду.Такође сам био први председник Одељења ДСС за подручје Окружног суда у Јагодини. Био сам члан Управног одбора ДСС у два мандата. И сада као пензионер сам и даље члан и редовно плаћам чланарину. 

Кроз активности у раду Друштва судија Србије, проширио сам своје правничко знање дружећи се са колегама који су врхунски професионалци и ауторитети у свом послу, као што су Проф. др Зоран Ивошевић, др. Лепосава Карамарковић, проф. Слободан Вучетић, Проф. др Весна Водинелић, др. Вида Петровић Шкеро, Проф. др Гордана Божиловић- Петровић, мр. Драгана Бољевић, Радмила Дичић,  Константин Врањкић, Снежана Бјелогрлић, Рената Павешковић, Здравка Писарић... 

 

KM новине:  Да ли сте наилазили на одређене препреке ( потешкоће) у писању Ваше књиге ?

М. Макић:  Времена је било мало, то је била највећа препрека. Наиме, ја  сам обављао  судијску функцију од 1984. до 2018. године када сам стекао право на старосну пензију. Морао сам најпре да будем спреман да савесно и посвећено обављам своју професионалну дужност судије. Судијски посао је веома одговоран, сложен али частан позив. По степену стреса налази се, према мојим сазнањима на четвртом месту. Настојао сам да смогнем снаге и  сво слободно време одвојим на прикупљању и проучавању доступне литерутуре за наведене две теме. Применио сам истражно начело из Законика о кривичном поступку приликом мог истраживачког рада. Сваки прочитани текст и став у њему сам проверавао да ли је поткрепљен одређеним доказима. Након оцене наведених података, приступао сам прихватању неких ставова и података у целости а неких само делимично. О неким чињеницама сам наилазио на више извора који су у основи били неспорни, али што се тиче података у њима неки се подаци нису слагали. Ја сам их наводио у изворном облику. Остаје читаоцу да извуче свој закључак.

КМ новине: Где сте све промовисали Вашу књигу ?

М.М.  Прву промоцију  сам имао на Међународном  сајму књига у Београду октобра 2022. одине, затим на ТВ „Палма плус“, на ТВ Хепи, на ТВ „Тесла“... Имао сам позиве да  организујем промоцију моје књиге  у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, у Горњем Кусцу, мом родном месту, Шилову,  Грачаници, северном делу Косовске Митровице. Али због короне и неких организационих сметњи нисам могао да то испуним.

Користим прилику да се захвалим Вашем порталу што ми је омогућио да на светлост дана изађе мој фељтон под истим насловом као и други текстови. Такође сам захвалан Зорану Ђорђевићу, директору Агенције за издавачку делатност „Лестве“ у Косовској Митровици, рецензентима Проф. Божидару Митровићу, доктору правних наука, адвокату из Београда, Проф. Велибору Стевићу, доктору војних наука из Београда, Станиславу Којићу, професору, аутору 14 . монографија из Врбовца код Косовске Витине,  потписницима коментара, Драгчету Илићу, адвокату из Ниша, Николи Китаровићу, судији Управног суда у Београду, Родољубу Раичићу. дипломираном правнику из Москве, Руска Федерација,  колегама и пријатељима који су ми дали несебичну подршку у писању ове књиге. Велику захвалност дугујем одређеном броју пуковника српске војске који су активни као и одређеном броју старешина МУП-а који су ми помогли и доставили драгоцене и проверене  податке и информације. Желео сам да и њихова имена наведем у књизи и да им се јавно захвалим, али они су инсистирали да се њихова имена не објављују из одређених разлога, што сам ја наравно испоштовао. Начин комуницирања није уобичајен међу нама, већ смо то радили преко поверљивих особа. Дакле не постоји писани траг наше комуникације. Они су ми најбоља подршка у овим мутним временима, јер су искрени и одани српски родољуби. Дакле, иза ове књиге стоји читав тим стручњака, што ме посебно радује.

Постоји интересовање за друго издање моје књиге, али проблем је недостатак средстава, јер сам прво издање сам финансирао. Обратио сам се Канцеларији за Косово и Метохију да ми одобри средства за друго изање пре месец дана. Али одговора нема... Планирам да идуће године напишем допуњено издање моје књиге, које ће имати око 450 страна, уместо садашњих 282. Већ истражујем трећу тему која ће бити у допуњеном издању а односи се на положај национаних мањина по међународном праву. На основу мојих сазнања и писаних доказа које сам набавио Албанци у Србији имају највећа могућа прав у Европи. Обим тих права превазилази права која гарантују међунардни правни акти. 

КМ новине: Какви су Ваши даљи планови  као публицисте ?

  

М. Макић: Од пре две године прикупљам писану грађу о Гњилану. Највероватније ће се књига звати „Гњилане кроз векове“. Завршио сам око 85 одсто књиге. Скоро деведест одсто литературе ми је обезбедио Филип Стојановић, вишедеценијски народни посланик у Савезној и Републичкој народној скупштини, председник Удружења старе изворне музике „УСИМ“- Косовски завет из Шилова код  Гњилана, написао је и компоновао преко седамдесет песама  на основу истинитих догађаја са подручја Косовског Поморавља. Све се песме односе на поднебље  које покрива Горња и Доња Морава и Новобрдска Крива Река. Имам потешкоће око налажења литературе  за капетана Краљевске војске Драгутина Лазића из села Паралова код Гњилана, који је са партизанима учествовао у ослобађању Гњилана 1944. године, стекао огромну популарност међу Србима. Комунистима је то засметало и разним сплеткама су удесили да га Војни суд осуди на смртну казну. Капетан Лазић је уложио жалбу, ослобођен је, али пре пријема ослобађајуће преусде, коминисти су га ликвидирали. Такође ми је потребна писана грађа за  Аксентија Зубића солунског борца који је у Првом светском   рату добио преко 23 одликовања и медаља, који је рођен у селу Горње Кусце код Гњилана. Као и  писани извори за Николчета Ђорђевића великог националног борца из Гњилана који је живео у 19. веку. Прошле године сам припремио збирку текстова која су ми ибјављена у последњих 25 година. То су текстови који се односе на тежак положај Срба на Косову и Метохији. До краја године очекујем да ће књига изаћи из штампе. 

Упоредо радим на прикупљању старих завичајних речи у мом селу Горње Кусце а такође помажем Станиславу Којићу из Врбовца код Витине у прикупљању података за монографију о мом родном селу, која ће се највероватније звати „Горње Кусце- некад и сад“. Станислав Којић је свестрани интелектуалац  и истински борац за очување идентитета Срба на подручју Горње и Доње Мораве и Новобрдске Криве Реке, а то је у ствари Стара Србија. Господин Којић је за протеклих 15  година написао више од 15 монорафија на  око 5000  страница. 

М. Макић излаже на Конференцији 

Користим прилику да Вас обавестим да сам узео учешће на Међународној конференцији у Београду од 21 до 24 марта 2024. године, поводом обележавања 25. година од оружане агресије НАТО савеза на СР Југославију. Ову конференцију су организовали Београдски форум за свет равноправних, чији је председник Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, Клуб генерала и адмирала,  СУБНОР Србије, Удружење ветерана војно обавештајне службе Србије, чији је председник  генерал Јован Милановић, Фонд дијаспора за матицу, чија је председница  др. Љиљана Вернер. Уводну реч је дао Живадин Јовановић. Конференцији су се обратили Милош Вучевић, министар одбране, Братислав Гашић, министар унутрашњих послова и Никола Селаковић, министар рада. На пленарној седници говорили су генерали српске војске Владимир Лазаревић, Миломир Миладиновић, Бранко Крга и Јован Милановић. Такође су говорили Живадин Јовановић, Академик Јелена Гускова из Руске Федерације, Зоран Јеремић, бивши дипломата, Палап Сенгупа из Индије, Момчило Вускановић, Др. Љиљана Вернер, пуковник Дани Золтан, Тао Тао из Кине, Фернандо Гонзалес Лорт из Кубе и Танасис Павлис. Реферат који сам представио носи наслов „Подметање текста ултиматума из Рамбујеа под шифром „С/1999/648“ у Резолуцију 1244 СБ УН и последице њене примене“. Исти сам представио на другом панелу на коме је модератор био генерал Лука Кастратовић. Том прилико сам упознао и разменио мишљења са генералима Бранком Кргом, Јованом Милановићем, Владимиром Лазаревићем, пуковником француске војске Жаком Огаром, Поф. Др Шеврлићем, Академиком професорком Јеленом Гусковом из Руске Федерације. Уз овај интервју Вам прилажем фотографије са одржане конференције. Међународна конференција је завшена завршном декларацијом под називом „Исправити све што је супротно Резолуцији СБ УН 1244“.

Такође сам 5. Јуна 2024. године учествовао као гост и узео учешће у дискусији на трибини на Правном факултету у Београду. Том приликом сам срео неколико професора, дипломата и генерала Обрадовића .Трибину су организовали Студенстска унија Правног факултета у Београду, Клуб за друштвене односе и Београдски форум за свет равноправних. Говорници су били : Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, генерал српске полиције Обрад Стевановић, потписник Војно-техничког споразума у Куманову дана 9. Јуна 1999. Године, Раде Дробац, амбасадор у пензији, заменик председника Београдског форума за свет равноправних, Проф. др Сандра Давидовић, професор међународног права на Фордом универзитету , Проф. др Бранко Ракић, редовни професор на Правном факултету у Београду и Огњен Бојанић   дипл. правник Правног факултета у Београду.

Дана 10. јуна 2024. године

Михајло Макић је рођен у селу Горње Кусце код Гњилана где је завршио Основну школу а гимназију у Гњилану. Студирао је дипломирао на Правном факултету у Нишу. Био запослен у органима управе у Гњилану. Од јуна 1984. до марта 2018. радио као судија у Општинском, а касније Основном суду у Деспотовцу где је обављао функцију председника Општинског суда (2001 - 2005). Активни је члан струковног удружења Друштва судија Србије од оснивања, где је у два мандата био члан Управног одбора. Био је први председник Одељења Друштва судија Србије за подручје Окружног суда у Јагодини.

Објавио три стручна рада из области јавног бележништва на Копаоничкој школи природног права, коју је основао академик проф. др. Слободан Перовић. Писањем почео да се бави од 1996. Ове године навршава се двадесетпет година од како је објављен први његов текст у листу "Нови пут " у Јагодини, под насловом "Судство мора остати самостално".

Ожењен, отац двоје деце. Активно се бави писањем хроника, студија и истраживачким радом.

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се ослања искључиво на подршку својих читалаца због чега је наш даљи рад озбиљно угрожен 

Помозите нам да опстанемо и унапредимо извештавање 

 

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

---

ПАМТИМО: НАТО пакт на данашњи дан отпочео финалну фазу геноцида над Србима

Данашњи дан обележава се као датум значајног догађаја уместо почетка финалне фазе геноцида над Србима са Косова и Метохије.

Као што се време мења из летњег у зимско, тако и Срби са Косова и Метохије од данас прелазе са оног историјског на свевременску категорију сећања. Непрестано понављање, помињања и сећање на геноцид и жртве злочиначке НАТО окупације која је крвожедним шиптарским убицама дала одрешене руке да отимају, прогањају, пљачкају, зверски убијају, отимају и продају органе...

Данас је 10. јун. Тог дана, 1999. године, након двоипомесечног (78 дана) бесмучног бомбардовања народа Србије од стране сатанизованог НАТО пакта, започета је нова фаза геноцида чији је почетак већ и тада досезао вековну прошлост.

Званично на данашњи дан, престало је НАТО бомбардовање пошто је претходно донета Резолуција 1244 Савета безбедности УН и сличне фразе рекли би послушници сатанизованог центра моћи чији је НАТО пакт само машина за млевење меса, понајвише српског. Треба се и "у глави" оградити од токсичних заговорника "историје" и "прошлости" јер НАТО окупација Косова и Метохије јесте омогућена на овај дан - и то мировним а не војним путем -а ли то НИЈЕ ПРОШЛОСТ! Тиме се пере невина српска крв са руке НАТО-фашистичких зликоваца и јасно, у здравом разуму, мора се назвати правим именом оно што се догодило и што још увек не престаје - ГЕНОЦИД

"Америка је још увек убица број 1. у свету" ори се читавом планетом.

Након вишегодишње психолошке координације а затим и медијском пропагандом коју су водили најмрачнији умови западних квази-медија, уследила је у коначници и огољена демонизована подршка шиптарским кољачима из терористичке "УЋК" увиду НАТО агресије.

Најразорнијим оружјима које је имао у свом арсеналу зла, НАТО се обрушио на Србију, тадашњу СР Југославију у чијем саставу се налазила и Црна Гора, и засипао уранијумским, графитним, "обичним" и "паметним" бомбама државу и народ који су се бранили од најтежег облика тероризма. Тероризма Албанаца са Косова  и Метохије који је био потпомогнум највише америчким али  и европским средствима а обилато је финансиран новцем прикупљеним од наркотика, трговине људима и оружјем у чему је албанска мафија у том тренутку била број 1 у свету, а ни данас јој позиција није много пољуљана иако су све илегалне активности под своје преузеле владе западних земаља од којих опет, Америка, представља светског мафијашког боса.

Шиптари убијалиу читаве породице, као што су породицу Костић

Та земља, која себе воли да назива "светским полицајцем", у ствари је светски криминалац, бестидник, касапин и убица број 1. Они су, по окупацији Косова и Метохије, пажљиво управљали терором албанских зликоваца који су уз њихову подршку наставили да чине најезивије и најмасовније злочине на тлу Европе после Другог светског рата.

 

На крају се испоставило да заговорници тог злочина нису само криминалци и зликовци већ и болесни људи са наклоностима ка масовним убиствима, пљачкама, униптавању а нарочито педофилији.

Након окупације КиМ која је започела на данашњи дан, 10. јуна 1999. године, само у првом таласу протерано је преко 250.000 Срба, а до данас тај број вероватно достиже и преко 350.000 Срба јер прогон не престаје. На жалост, тај прогон нико не бележи детаљно па се поуздано и не може рећи колики је тачан број Срба који су мачем и огњем протераниo јер НАТО је своје псолушнике у српској власти поставио одмах по окупацији јужне српске покрајине тако да се "зна" само оно што НАТО пакту одговара да се зна да би се Срби, иако једине жртве тог рата, нашли као једини кривци за све.

Старији српски брачни пар протеран из своје куће, на кратко се вратио да покупи "најзначајније" ствари из уништене куће - 1999. година.

Броју нешто преко 2.000 српских жртава и у укупномброју са албанским и сопственим којих је, ето, најмање, придодаје се и неколико хиљада директно убијених али без сваке сумње и на десетине хиљада Срба умрлих од разних врста канцера као директне и искључиве последице осиромашеног уранијума којим смо бомбардовани.

На десетине хиљада српских кућа, станова, хектари имања... отети су или на силу купљени од Срба, преко 150 српских цркава и манастира је порушено, а уништено је и преко 10.000 надгробних споменика.

Све то је само део штете нанете српском народу не само у том периоду већ до данашњег дана.

"На путу смо" - америчка штампа слави обзнањивање одлуке о злочину над Србима

Данас под окупаторском влашћу тим истима касапинима предају се на поклон зграде које су они уништили бомбама да на њиховом месту праве хотеле, просторе за забаву и провод, да прослављају и иживљавају се над злочинима које су починили на тлу Србије.

Зато се овај дан обележава као проста годишњица значајног догађаја а не као почетак финалне фазе геноцида над Србима са Косова и Метохије. Једном ће се то свако променити, ако не људи Бог ће све поставити на своје емсто. А тада, како са НАТО зликовцима тако и издајницима из српских редова - не желимо да будемо на истом месту јер биће вруће, јако вруће.

Михајло Т. Макић: Агресијом на Србију НАТО прекршио преко сто Међународних закона!

КМ новине ексклузивно доносе излагање једног од српских учесника, Михајла Т. Макића, Судије у пензији, са Међународне конференције о НАТО агресији на Србију.




Поводом обележавања 25. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на нашу земљу, независна, непрофитна удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије, Ветерани војнообавештајне службе Србије“ и Фонд дијаспора за матицу, 23 и 24, марта одржана је дводневна Међународна конференција под називом „Од агресије до новог праведног поретка“.

На Конференцији, поред представника државних органа, верских институција и организатора, говорили су и бројни гости из земаља са свих континената. Међу њима њима представници Индије, Русије, гости из Кине, Немачке, Француске, Кубе, Шведске, Италије и многи други.

ПОДМЕТАЊЕ ТЕКСТА УЛТИМАТУМА ИЗ РАМБУЈЕА ПОД ШИФРОМ “С/1999/648” У РЕЗОЛУЦИЈУ 1244   САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И ПОСЛЕДИЦЕ ЊЕНЕ ПРИМЕНЕ

Апстракт

Резолуцијом 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године окончана је оружана агресија НАТО савеза на СР Југославију. Предмет овог рада је подметање дела  Резолуције 1244  дана 10. јуна 1999. и последице њене примене. Дана 23. марта 1999. године у Рамбујеу, копредседавајући Ибер Ведрин и Робин Кук упућују ултиматум СР Југославији, којим траже  њен пристанак за војно присуство НАТО савеза на целој њеној територији и референдум Албанаца протеком три године. СР Југославија одбија ултиматум. Дана 24. марта 1999. године НАТО савез без одлуке СБ УН почиње терористичку оружану агресију на СР Југославију која  је трајала 78 дана. Дана 3 јуна потписан је Београдски споразум а 9 јуна 1999. године Војно технички споразум у Куманову, што је било услов за усвајање Резолуције 1244 СБ УН. Пре тога, дана 4. јуна 1999. године Ален Дежаме , француски амбасадор у Њујорку предаје писмо и такозвани споразум „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“, који није потписала Југословенско – српска делегација.  За такав предлог са  подметнутим делом 14 чланица СБ УН гласа за, док је Кина била уздржана.

Кључне речи: Резолуција 1244 СБ УН, Повеља УН, НАТО савез, Косово и Метохија, СР Југославија.   

 

        

                                                           

УВОД

Српски народ је историјски народ. Пет пута у двадесетом веку се борио за свој физички опстанак. Ниједан народ на Балкану и Европи није толико пропатио као српски народ. Борбу за национално ослобођење  од Османског цартва водио је против Турске у Првом а против Бугарске у Другом  балканском рату. У Првом светском рату  Србија није попустила пред ултиматумом  Аустроугарске монархије. После пуне четири године уз помоћ савезника Француске, Енглеске И Америке и уз несебичну помоћ Царске Русије и ултиматума  цара Николаја Романова, упућеног цавезничким армијама да хитно прискоче у помоћ српској војси, успела је да победи  Немце И Аустријанце 1918.  године и најзад  формира Краљевину Срба, Хрвата И Словенаца. Други светски рат против Србије Немачка је почела бомбардовањем  Београда 6. априла 1941. године. Савезници су нам били Русија, Француска и Енглеска. Опет је Немачка изгубила рат. Најзад, кад је српски народ  донео слободу свим народима на територији бивше СФРЈ и осигурао максимална права националним мањинама, дошло је до напада на целокупан српски народ  у одређеним бившим републикама СФРЈ. Први  напади на српске војнике  догодили су се у Словенији 1991. године, затим почиње рат против српског народа  у Хрватској од стране  усташа и  протеривање 250.000 Срба из Хрватске 1995. године. Следи рат у Босни И Херцеговини и поновни егзодус Срба. И на крају двадесетог века 24. марта 1999. Године почиње оружана агресија НАТО савеза и 18 држава  на суверену државу СР Југославију, без сагласности и одлуке Савета Безбедности Уједињених нација.

. Подсећам домаћу и светску јавност, да су Срби на Косову и Метохији староседеоци, своји на своме одувек били.  Након пада територије Вука Бранковића и Новог Брда , Турци су сачинили попис (дефтер) у лето 1455. године. На тој територији је затечено 18.056 Срба и свега 586 припадника других народа, Грка, Бугара, Саса, Албанаца. 1 

Основни разлог да напишем овај стручни рад је жеља да упознам домаћу и светску јавност, пре свега правничку јавност . са преваром  коју је СБ УН и САД, нанели СР Југославији, усвајањем подметнутог дела Резолуције 1244 дана 10. Јуна 1999. Године. Србија је један  од оснивача Уједињених нација августа 1945. Године. 

                                                               

Први и за сада једини научни рад у свету, на тему подметања дела Резолуције 1244 СБ УН,  написао је професор међународног права из Грчке Панајотис Г. Харитос,  дописни члан Српске академије наука и уметности. Назив рада је „Статус Косова и Метохије према  међународном праву“, који је професор Панајотис представио на међунардном научном скупу Српске академије наука и уметности - Одељењу друштвених наука, који је одржан у Београду у периоду од 16. до 18. марта 2006. године. Међународни научни скуп је одржан под називом „Косово и Метохија-прошлост, садашњост, будућност“. 2 Пошто сам проучио научни рад уваженог професора, одлучио сам да проучим сву доступну литературу, која се директно или индиректно односила на Резолуцију 1244 СБ УН као и на сатанизацију српског народа од стране   Америке и одређеног броја држава са запада. Резултат мог 15 годишњег рада је књига коју сам објавио 2022. године под називом: “Тајна шифра “С/1999/648” у Резолуцији 1244 СБ УН – подметање И последице њене примене”. 3

 

                            АНТОЛОГИЈА АНТИСРПСТВА                         

Познати српски родољуб, Др Зоран Петровић Пироћанац у својој књизи „Избрисати српски вирус“ цитира више стотина антисрпских  изјава, које су давали председници, дипломате, новинари одређених држава, почев од избијања сукоба у СФРЈ 1991. године. Председник Француске Жак Ширак, даје антисрпску изјаву, средином  јуна  1995. године у Паризу на традиционалном састанку шефова влада држава чланица ЕУ. Први говорник је био премијер Грчке Андреас Папандреу, који је казао да се у Босни води грађански рат са карактеристикама верског рата. У једном тренутку је Жак Ширак прекинуо премијера Грчке и казао: „Дозволите да Вас прекинем, господине Председниче, Срби су народ без закона и без вере“.4 Амерички новинар Дон М. Снајдер,  дана 13. октобра 1992. године изјављује: „Зауставити Србију! Бомбардовати Србију!“5 Немачки лист „Цајт“, дана 19. 3. 1993. године између осталог, пише: „Откако је окончан Други светски рат, још никада Немци нису били толико јединствени у свом непријатељству према Србији“.6 Робин Кук, министар спољних послова Уједињеног Краљевства, јуна 1998. године на ТВ „Скај Њуз“ изјављује: „Оно што Срби чине на Косову представља варваризам“.7 

 

ТЕРОРИЗАМ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И УСПОСТАВЉАЊЕ РЕДА

            Марта   1998. године на Косову и Метохији почиње  организовани оружани покрет албанских сепаратист И терориста. Водили су се оружани сукоби између терористичких албанских снага и легалних оружаних снага СР Југославије (Србије и Црне Горе). Крајњи циљ албанских сецесиониста је био отцепљење Косова и Метохије од Србије и претварање Косова и Метохије у независну албанску државу.Међународна заједница показује интересовање и убрзо  оснива „Контакт групу“ коју чине САД, Руска Федерација, Француска, Велика Британија, Немачка и Италија. Циљ контакт групе је налажење политичког решења за проблем Косова и Метохије.8

У Лондону су се дана 9. марта 1998. године састали министри спољних послова чланица Контакт групе и том приликом издали саопштење у коме пише, да је деловање сепаратиста на Косову и Метохији окарактерисано као тероризам. Основна начела за решавање проблема Косова треба да буду заснована на територијалној целовитости СР Југославије (Србијаи Црна Гора), и да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, Хелсиншком декларацијом и Повељом Уједињених нација. Решење мора да узме у обзир права косовских Албанаца и свих других грађана који живе на Косову.9 Пре доношења Резолуције 1244 СБ УН је  усвојио   четири резолуције 1160,1199,1203 и 1239.

 

НАТО савез је планирао да започне оружану агресију на СР Југославију октобра 1998. Године. Међутим, велики пријатељ српског народа француски обавештајац Пјер Анри Бинел обавештава српског обавештајца Јована Милановића у Бриселу о одлуци НАТО савеза да изврши оружану агресију на СР Југославију.10 Након сазнаwа генерлштаб Војске СР Југославије је изместио оружане формације на резервна места.У својој књизи “Ратни злочини НАТО-а”, АБинел  наводи :”Никад нисам био издајник, тако ми официрске части”. Упркос , томе француски суд га је осудио на на пет година затвора. Председник Србије Томислав Николић је одликовао Пјер Анри Бинела  златном Медаqљом за храброст “Милош Обилић2 за испољену храброст И дело личног херојства.  

                                                                                                                  

АЛИБИ ДИПЛОМАТИЈА У РАМБУЈЕУ

Дипломатски скуп у Рамбујеу почео је дана 6. фебруара 1999. Године а завршио без успеха 23. Марта заслугом САД. То је била симулација преговора то јест “алиби дипломатија” Ови преговори су послужичи да оправдају раније припремљену оружану афресију НАТО-а на СР Југославију.11 Амерички генерал ВеслиКларк у својој књизи “Вођење модерних ратова”, открива дас у планови за оружану агресију на СР Југославију припремани од јуна до краја августа 1998. Године.12        

Дана 23. Марта 1999. Године ….копредседавајући Контакт групе Робин Кук И Ибер Ведрин достављају Влади СР југославије  текста  „Привремени  договор о миру и самоуправи на Космету“, који је без основа назван „Споразум “ (који у строго формалном смислу може бити само предлог), по својој суштини је представљао ултиматум. У поглављу 7, предлога Контакт групе, које је носило назив „Имплементација 2“13 је било предвиђено да  ће Војно особље НАТО  савеза бити  изузето од пасошких и правила визе и регистрације која се примењује на странце. На свим улазним и излазним тачкама у и из СРЈ, особљу НАТО-а биће дозвољено да улази и излази на основу личне карте. НАТО ће бити имун од свих правних процеса, било да су цивилни, административни или кривични. Особље НАТО-а  биће имуно на све поступке пред правосудним органима страна (СРЈ).У ултиматум је  такође писало да се  протеком три године од потписивања   такозваног предлога спроведе референдум Албанаца на Косову и Метохији, о отцепљењу ове покрајине од СР Југославије односно Србије. Истог дана скупштине и владе СР Југославије и Србије су одбиле овај ултиматум. Оружане снаге 19 држава  НАТО савеза, су без преседана у двадесетом веку 78 дана бомбардовале српски народ, привредне објекте, школе, болнице, цркве, манастире, дечје вртиће, путеве, пруге, поште, радио и телевизијске станице..Генерал мајори др. Бошко Тодоровић И Душан Вилић, доказују да је оружана агресија НАТО савеза на СР Југославију имала терористички карактер.14 

 

Јуна месеца преговоре настављају Марти Ахтисари као представник ЕУ и Виктор Черномирдин као представник Руске федерације с једне стране и председник СР Југославије Слободан Милошевић с друге стране. Ови преговори су успешно завршени трећег јуна 1999. године њиховим потписима. 15 Дана 9. јуна 1999. године потписан је Војнотехнички споразум  између страна у сукобу о повлачењу српске војске и полиције са Косова и Метохије.  Резолуција 1244 СБ УН донета је дана 10. јуна 1999. године. Резолуцијом се гарантује територијални суверенитет и интегритет СР Југославије и решавање питања Косова и Метохије у оквиру правног поретка државе Србије, повратак свих избеглица, па према томе и Срба, повратак до 1000 војника и официра на Косову и Метохији. Београдским споразумом од 3. јуна 1999. Године је дозвољено међународно безбедносно и цивилно присуство уз претходан пристанак СР Југославије. 

    

Уколико би Србија повукла  свој пристанак, у том случају међународне оружане и цивилне снаге на Косову и Метохији, би се аутоматски претвориле у окупационе силе.16 Дана 4. јуна 1999. године француски амбасадор у УН у Њујорку Ален Дежаме је предао генералном секретару УН Кофи Анану писмо и текст „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ који није потписала југословенско-српска страна у Рамбујеу.17 Овај текст је по својој суштини представљао ултиматум који су Скупштине и Владе СР Југославије и Србије одбиле 23. марта 1999. године. . Убрзо дана 7. јуна 1999. године овај такозвани споразум, како је погрешно означен, означава се  под шифром „С/1999/648“  у седишту УН у Њујорку.18  Дана 10. Јуна 1999. Године овај текст се убацује у предлог Резолуције  1244 СБ УН што је у супротности са садржином Београдског споразума од 3. јуна 1999. године и Војнотехничким споразумом   од 9. јуна 1999. године. Такав  предлог Резолуције са подметнутим текстом  Савет Безбедности Уједињених Нација усваја 10. јуна 1999. године. За предлог су гласале 14 чланице док је  Народна Република Кина била уздржана.

 

                         

ОРУЖАНОМ АГРЕСИЈОМ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ НАТО САВЕЗ ПРЕКRШИО ПРЕКО СТО МЕЂУНАРОДНИХ ЗАКОНА

Професор међународног права др Панајотис Харитос из Грчке је у емисији Првог програма Радио телевизије Београд, дана 10.12.1999. године, на питање новинара Јелице Роћеновић,  о оружаној агресији НАТО савеза на СР Југославију, казао. “…А неспорна је истина да је оно што је учинио НАТО према вашој земљи агресија, и као што сам објаснио у САНУ, криминалан чин. То је злочин против мира и свих норми међународног права, јер фундаменталне одредбе Повеље УН гарантју суверенитет држава и забрањују употребу силе против територијалног интегритета било које земље. Повеља УН заснива се на једнакости свих њених чланица и не одобрава вођење рата. Сила може да се употреби једино уз одобрење Савета безбедности. НАТО, међутим, користећи силу против Југославије, није имао овлашћење Савета безбедности. .19  

ПОСЛЕДИЦЕ ПОГРЕШНЕ ПРИМЕНЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244 СБ УН

Привремена администрација УН је погрешно почела са спровођењем Резолуције 1244 СБ УН игноришући суверена права Србије на следећим примерима:

Дана 25. јула 1999. године, специјални представник Генералног секретара Бернар Кушнер доноси Уредбу број 1991/1 којом се регулишу овлашћења Привремене управе на Косову. Овом уредбом се одређује да сва законодавна и извршна власт у вези с Косовом и Метохијом, укључујући и правосуђе у надлежности је УНМИК-а спроводи је специјални представник Генералног секретара. Ова уредба је у супротности са ставом 5. Београдског споразума, а то је додатак број 2 Резолуције СБ УН 1244, где пише, да у циљу успостављања аутономије Управа УН за Косово и Метохију мора да поступа у складу са правним поретком СР Југославије и Србије. 20

Септембра  1999. године специјални представник генералног секретара УН Француз Бернар Кушнер, промовише терористичку УЧК у Косовски заштитни корпус,  штоје  у супротности са словом и духом Београдског споразума и садржином Војнотехничког споразума из Куманова.                                                                                                                                                                                                    Дана 19. маја 2001. године, специјални представник УН на Косову и Метохији Ханс Хакеруп, доноси Уредбу број 2001/9 о „Уставном оквиру за привремену самоуправу на Косову“. У овом уставном оквиру успоставлјају се привремене институције самоуправе. То су, Скупштина Косова, Влада, Председник Косова, судови и друге привремене институције самоуправе. Привремене институције самоуправе ће имати овлашћења да воде међународну политику као и преговоре за постизање финалног споразума све у кординацији са специјалним представником УН. Све предвиђене институције су у супротности са Београдским споразумом. 

                                                                     4.

Дана 17. марта  2004. године Албански сепаратисти су извршили прогон Срба на Косову и Метохији, убили више десетина Срба, протерали преко 4000 Срба, запалили више  манастира, цркава, стамбених објеката у присуству КФОР-а. Дана 17. фебруар 2008. године Скупштина Косова као привремена институција, доноси декларацију којом Косово проглашава државом, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуције 1244 СБ УН. Дана 15. априла 2008. године Скупштина као привремена институција Косова доноси такозвани „Устав Косова“, који ступа на снагу 15. јуна 2008. године, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 УН. Децембра месеца 2018. године  Скупштина као привремена институција Косова, доноси Закон о формирању војске Косова, противно слову и духу Београдског споразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН.

За протеклих 25 година међународне безбеносне и цивилне снаге нису извршиле обавезу из  Резолуције 1244 која се односи на  повратак прогнсних 250000 Срба и других неалбанаца, нису расформирале терористичку ОВК, нису  дозволие повратак до 1000 српских војника и полицајаца на Косову и Метохији, нису обезбедиле Србима и другим неалбанцима  право на живот, слободу кретања, верописповести, образовања, право на рад  како  пише у    Европској конвенцији о заштити људских права и слобода. Од 11. Јуна 1999. године до 1.новембра 2001. године албански терористи су убили 709 Срба, 67 Албанца и 71 осталих припадника националних мањина и етничких група.Такође су у истом периоду киднаповали 1002 Срба и 152 припадника националних мањина.У периоду од 1.6. 1999.  до 1. марта 2024. године албански терористи су извршили над Србима и њиховом имовином преко хиљаду етнички мотивисаних инцидената. Свега неколико десетина је процесуирано.  КФОР и  УНМИК-а ( част изузецима) није обезбедила слободу и сигурност Србима на Косову И Метохији.

                   На основу свега напред утврђеног чињеничног стања

                                             ПРЕДЛАЖЕМ 

Да држава Србија затражи од СБ УН потпуно  спровођење Резолуције 1244 у живот и то врати 250.000 Срба и других неалбанаца, расфрмира војску тзв. Косова, поврати до 1000 српских војника и полиццајаца, укине  Устав тзв Косова, распише  изборе на свим нивоима по прописима државе Србије.

        Уколико СБ УН не прихвати овај предлог, да  Народна скупштина Србије, пошто добије претходну свеобухватну подрђку Руске Федерације, донесе следећу 

ОДЛУКУ

1.Да пошаље СБ УН обавештенње којим повлачи свој пристанак на међународно безбедносно И ицивилно присуство  на  Косову и  Метохији, обзиром да  наведене снаге нису оправдале своје присуство  а отворено  су кршиле Резолуцију 1244 СБ УН  И подржале противправно проглашење тзв. Косово републику. 

 2. Да Народна скупштина Републике Србије, донесе одлуку на основу члана 201. Устава Србије којом проглашава ратно стање и окупацију Косова И Метохије од стране међународних безбедносних И циввилних снага. Остваља се рок од 7 дана да ове снаге напусте територију Косова И Метохије. Након тога  вратити  војску , полицију, судство И прогнане Србе И друге неалбанце на Косову  Мтохији.

У Деспотовцу, дана 7. марта 2024. Године

Михајло Т. Макић,

судија у пензији и ранији председник 

Општинског суда у Деспотовцу

                                                                              

                                                                                                                                                             

Литература:

                         

1.Мацура Милош “ Насеља И становништво области Бранковића 1455. Године”,  Српска академија наука И уметности-Одељење друштвених наука, 2001, Година, Београд, стр.107-118.

2.Српска академја наука И уметности – Одељење друштвених наука, “Косово И Метохија, прошлост, садашњост, будућност”, Зборник научних радова с међународног научног скупа одржаног у Београду 16 – 18. Марта 2006. Године, Београд,2007,  стр.367. 

3.Макић Т. Михајло, “Тајна шифра  “С/1999/648” у Резолуцији 1244 СБ УН – подметање И последице њене примене”, ИА “Лестве”, Кос. Митровица, 2022,  стр. 26 .

4.Петровић Зоран –Пироћанац, “Хоћеш ли И далаје да будеш Србин?”, НИД Компанија “Новости” АД И Институт за политичке студије, Београд, 2014, стр.72.

5.Исто као под 4. Страна 37.

6.Исто као под 4. Страна  44.

7.Исто као под 4. Страна 94.

8.Исто као под 2. Страна 374.

9.Исто као под 2. Стране 374 И 375.

10.Бинел  _Анри  Пјер, “Ратни злочини НАТО-а”, Гутенбергова галаксија, Београд, 203, стр.23.

11.Јовановић Живадин, “ 1244 кључ мира у Европи”,Београдски форум за свез равноправних И Српска књижевна задруга, Београд, 2018, стр. 451 И 452.

12. Исто као под 11. Стране  675 676.

13.Митић Миодраг,”Како нам се догодио Рамбује”, “Филип Вишњић”, Београд, 2003, стр. 155 – 157.

14.Вуковић Илија, “Зла И неправде Југославији!,  “Сова”, Београд, 2002,  стр. 196 – 197.

15.Исто као под 3. Страна 85.

16. Исто као под 2. Стр. 393.

17.Исто као под 2. Стр. 390 -394.

18.Исто као под 2. Стр. 389.

19.Роћеновић Јелица, “Зашто распињу Србе”,”Чигоја штампа”, Београд,2000, стр.15 И 16.

20.Исто као под 2. Стране 397 И 398.

                                                                                                                                                           

                                                                   

 

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се ослања искључиво на подршку својих читалаца због чега је наш даљи рад озбиљно угрожен 

Помозите нам да опстанемо и унапредимо извештавање 

 

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2024 ::    Хвала на интересовању

---