Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.
Прећуткивање зла, жмурење на зло, ублажавање зла, чак и заборављање зла оних који се свог зла не одричу или га не сматрају за зло, и, пре свега, заборављање сопственог учињеног зла. Посебно је опасан суживот са злом, навикавање на зло око себе као нешто уобичајено и нормално. Неуказивање на зло је посебан проблем, које је, ништа друго до, саучествовање у том злу, а тиме и потпадање под власт злог. То је сурова власт која уништава оно најважније за човека – његову душу. У канџама те власти су злочинци и злотвори. Ови изрази нису никакве увредљиве етикета, већ они дефинишу однос човека и његовог греха.
Злочинци су они људи око нас (и ми често са њима, због чега посебно треба да будемо опрезни) који ЧИНЕ зло, често не желећи да знају да је то уопште зло, поричући зло, правдајући све тиме да „друге алтернативе нема“, објашњењима да је то (нај)мање зло које су могли учинити. Злочинци дух времена узимају као своју карту, као свој адут – увек је то што чине оно што „чине и други“. Тиме би, ваљда, зло требало да престане да буде зло. Но, злочинци су само војници злог, пешадинци, прашинари који својим злим маршевима кроз прашину зла утиру видљиви пут злом. Изнад њих корачају злотвори – они који зло ТВОРЕ и као пожељно понашање препоручују га обичним злочинцима. Њих, такође, препознајемо свуда око нас. У односу на њих би требало да се осећамо инфериорно, и то нам се осећање намеће управо од злог. Правдамо се да не можемо ништа („Шта се ту може?“, „Није моје да мешам“ „То је исправље кривих Дрина“) или ћутимо на зло злотвора због „пристојности“, због политичке коректности, због страха од неразумевања и осуде, због страха од материјалног губитка, због страха од физичког бола или од срамоте. Отварамо тако злотворима пут за несметано стварање зла.
И иза злотвора стоји онај исти зли, и бичујући њихову душу бичује и нашу која се са злом злотвора помирила. А толико је злотвора око нас. Ово је време надирућег зла. Оно се не стиди, не каје. И то нису само дела убица, лопова, варалица онако како се то може закључити на први поглед, као индивудуално дело неког блудника, аутсајдера, пропалице, јер да јесу, свет би био место које је лако очистити од греха. Не, злотвори су пре свега људи на највишим позицијама – вође и диригенти друштва. И то сви знају. Злотворство ових људи често је прикривено, мање или више вешто, с циљем да заиста остане сакривено или с циљем да површна прикривеност укаже на стварну природу оног појединца који зло прикрива и тиме тог појединца учини упечатљивијим и страшнијим за обичан народ над којим влада или има неку ингеренцију власти.
Претходних дана били смо сведоци нових зала злотвора који седе на челу ове државе и који воде наше друштво. Поред тешких злочина против читавог становништва који се већ месецима спроводе посредством глобалне ковид диктаруре (од профашистичких изјава и поступака државника и привилеговане групе доктора којим се укидају и заговарају укидања различита људских права, до посредног напора да се у народу формира злочиначка свест, тј. поданичка свест лукавом / злом, путем изазивање конфликата и мржње, пре свега, повећањем несигурности и егзистенцијалног страха), свакодневно смо бомбардовани различитим „ситним“ творењима зла које се скривају у обланде бриге за људе и друштво.
А какво је уопште друштво у којем председник преко јавног сервиса презентује некакве доказе иако истрага против окривљених траје (ко год да су окривљени и колико год да је страшно оно за шта су окривљени)? Он ове доказе износи са позиције председника државe и председника Савета за националну безбедност, а не као неки истраживачки новинар или репортер, што значи да са државне позиције поткопава судски поступак и правну државу, уз то прилично јасно негирајући претпоставку невиности као граничну тачку земаљске световне правде која једну државну заједницу раздваја од руље која врши линч или од тираније у којој тиранин и тужи и суди. Уз то, све ово чини у поступку у ком је он сам, по наводима истог тог јавног сервиса, потенцијално оштећен јер су, по тим наводима, окривљени планирали некакав атентат на њега (ко зна који је то атентат по реду, је ли). Другим речима, злоупотребио је положај председника тиме што је изнео доказе у поступку који је тек у фази истраге и у поступку у ком је и он потенцијално оштећен, чиме је учинио најгори могући облик сукоба интереса остварен злоупотребом свог политичког положаја и објективне моћи коју му тај положај доноси. И шта је још урадио – на јавном сервису је приказао фотографије убијеног обезглављеног човека, који је, по његовом казивању, један од жртава окривљених. Тиме је, осим што је узнемирио јавност и поткопао још једном правну државу, исказао и језиво висок степен непоштовање према жртви тим својим, мало је рећи, неетичким поступком. Да је хтео (мада ни за то није постојао разлог), могао је само да каже да постоји обезглављено тело. Не, он то очигледно није желео. Може неко рећи да је тај чин последица тога што се често испостави да лаже па му људи не верују и стога је било неопходно и да прикаже ове фотографије. Можда је то тачно, но као што није морао само дан пре тога да злоупотреби децу која су му певала за рођендан (вероватно су сама деца дошла на идеју да из Грачанице дођу до њега у Београд и однесу му поклон све певајући, а камера РТС се ту случајно задесила све са камерманом, све у „опасно време короне“ и уз „поштовање свих епидемилошких мера“), исто тако није морао ни да злоупотреби мртвог, обезглављеног човека. Но, то је злотворење и оно нема дубље рационално објашњење до тог: до злог-творења. И тако је из дана у дан. Сваки дан је неко ново злотворење, ново скретање пажње од злог-творења у потаји, а чији сав садржај ни не знамо већ га само претпостављамо. И свако ко жели може јасно да препозна и види ово диверзијско злотворење, и опет ништа, као да ни не види. Миримо се са творењем зла.
Пре извесног времна су одређени људи, верници, указујући на недостојанство и срамна понашања и изјаве новог патријарха наше Цркве, превентивно нападнути – прекорени од стране неких свештених лица да зилотски очекују немогуће од онога ко би требало да дође на чело наше Цркве и да је неправедно упоређивати тог неког новог патријарха са блаженопочившим патријархом Павлом. У првом тренутку нисам разумео овај напад, прекор, шта год да је. Па с ким да га упоређујемо? С ким ћемо упоређивати људе ако не са Богочовеком Христом. У сваком човеку је Христос, и с њим га и упоређујемо, јер њему тежимо. Тако и наше савременике упоређујемо са онима савременицима за које верујемо да су се највише приближили Богочовеку. Један од њих је, за људе нашег доба, био патријарх Павле. Наравно да ћемо и његове наследнике на трону упоређивати с њим. С ким ћемо ако нећемо с њим? Но, онда схватих да је овај напад само њихов страх од тога да сагледају зло и њихова тежња за лажним миром, а што јесте пристајање на грех. Тада се и потежу оне чувене реченице које фарисејски злоупотребљавају речи нашег Господа.
Није случајно да ће вас ови свесни и несвесни заштитници зла и ублаживачи, бомбардовати пре свега следећим реченицама: „Који је међу вама без греха нека први баци камен“ (Јн, 8, 7) или „Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт 7, 3), иако знају добро (или би требало то да знају) да је такво цитирање само богохулно фалсификовање. Нико није без греха, али то не значи да на грех, а грех је зло, треба ћутати. Посебно не у ситуацијама када ни грешник свој грех не доживљава као грех, а њиме утиче на људе око себе.
Када је изговорио речиницу о првом камену, Христос је штитио разоткривену грешницу која је била свесна свог греха, свог зла, то је била њена казна, и као покајница је била чиста и немоћна пред Господом, за разлику од насилника, злотвора који су желели демонски да провоцирају Господа али и да каменују немоћну жену јер је тако било записано у њиховом закону. Христос је покајницу штитио од злочинаца. Да ли треба рећи да је грешници додао и оно: „иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11), не само да би је заштитио од неког будућег камена, већ да би заштитио њену душу од пропасти. Зато и јесте нагласио да је у питању ГРЕХ и да грешник (овде конкретна грешница) тога мора бити свестан. Јер када изгубимо душу, то што на нас није бачен камен неће значити ништа. Боље да смо каменовани, него душу да изгубимо. И када је Господ говорио о труну и брвну, рекао је да судимо само оним мерама каквим пристајемо да и нама суде. То не значи да останемо глуви на грех, на зло, већ да не будемо лицемери – грех је грех, било наш, било туђ. Тиме што ћемо ћутати на туђ грех, ћутаћемо сутра и на свој. Тиме што ћутимо на свој, ћутаћемо сутра и на туђ. Таквим се ћутањем злотвори свет злог, а не свет који нам је Господ оставио у наслеђе. Не ради се овде о осуђивању, већ о борби против греха, против зла, против злог. Замислите да је у дану када је сахрањиван његов претходних (блаженопочивши патријарх Герман), патријарх Павле отишао на неку приватну ријалити телевизију (или на било коју другу телевизију), и да је кренуо у кампању за свој избор за патријарха? Можете ли замислити патиријарха Павла, тада епископа рашко-призренског, да се промовише на телевизији, да се промовише уопште? Не можете. Ако ни то не треба да нам буде маркер по ком ћемо знати да ли је неко достојан да седне на трон Светог Саве, онда тешко да икакав маркер постоји.
Грех (и кроз грех сам зли) јесте највећи непријатељ људског рода и пристајањем на грех, лагањем да греха нема, пристајемо на зло и злога. Јер зло без злога не може. Архимандрит Рафаил Карелин истакао је два повезана аспекта зла. Тако је зло недостатак добра, али је истовремено оно „реална сила која је усмерена против добра и која се са њим бори“. Та борба зла против добра је борба зла против човека који је створен по лику и подобију Божијем, а Бог је ДОБРО. Зато и постоје злочинци и злотвори чији циљ, по наредби злог, и јесте да грех и зло учине примамљивим, прихватљивим и признатим и што је најважније делатним, јер, како архимандрит Рафаил истиче, „грех који се почини делом постаје издаја Бога и савез са ђаволом“. Уколико им то успе човек који је по Оцу свом ДОБРО, орђаће у човека зликовца – у зло несловесно биће прековано од злог, погани ков, несој. Зато је борба против зла, против греха, тиме и против ЗЛОГ најбитнија борба сваког човека. Једино борба против наших помисли, али и борба против зла око нас, може нас вратити нашој истинској природи, па ни злочинци, ни злотвори више то не би били, већ људи покајници свесни свог греха. Борба против зло у нама и зло око нас једина је борба коју слободни Божији човек мора да води.
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
После пљачке новца разбојници запалили камион и побегли - КМ Новине
Такозвана "Косовска полиција" наишла је на запаљен камион у близини Гњилана, који су маскирани разбојници користили приликом покушаја пљачке возила за превоз новца. Током пљачке рањене су двојица припадника обезбеђања, а за починиоцима се још увек трага, преноси штампа на албанском.
Предраг Јакшић: Затрпавање истине - КМ Новине
Што већи број непотребних, лажних или прекројених информација, информација извучених из контекста, омогућиће с једне стране медијима да лакше сакрију истиниту информацију, а с друге да у том мору информација пројектују неку главну, велику лаж као финалну истину.
Предраг Јакшић: Људска слобода више никада неће бити враћена на степен пре Корона вируса - КМ Новине
Предраг Јакшић: Људска слобода више никада неће бити враћена на степен пре Корона вируса #KoronaVirus #Virus #Covid_19 #Predrag #Jakšić #SLoboda #Pravo #Diktatura Крипторијалитију и јесте основни циљ скретање пажње. Видимо да постоји доста различитих претпостављених сценарија који указују на то шта је стварни циље свега.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.