Ових
дана сведоци смо „братског“ варничења између телала Београдске
патријаршије (од многих) уваженог епископа бачког г. Иринеја и
представника јеретичке Римокатоличке цркве у Србији г. Хочевара.
Узрок овог варничења је, све само не несмотрена, изјава г. Хочевара у интервјуу који је дао за „Политику“ у коме се с правом буни што се српска црква меша у процес канонизације, од католика многопоштованог, Алојзија Степинца. Кажемо с правом, јер заиста, зашто би се било која помесна православна црква мешала у процес канонизације било које јеретичке скупине, па макар била то и Римокатоличка? Шта православни имају заједничко са јеретицима? Шта заједничко има светлост са тамом? Господин Хочевар је у праву и када каже да се католичка црква није мешала у канонизацију светаца на које би можда она имала замерке. И заиста, није ни требала да се меша а и да хоће не треба јој то дозволити, јер су они јеретици. И можда ће неко рећи да смо превише строги када категоришемо римокатоличку цркву као јеретичку али ми само следујемо ставовима Светог владике Николаја Велимировића. Ево шта он говори српском народу кроз тамнички прозор:
„Шта је Европа? Јерес. To je jepec. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Како може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу глупацима нађу и Срби?“
Дакле, док је за Светог владику Николаја папа архијеретик а католици архијеретици, епископ Иринеј Буловић се дичи тиме што је тај архијеретик дозволио представницима СПЦ да се умешају у процес канонизације злочинца Алојзија Степинца. Онај ко себе сматра православним тај не може да доводи у питање светост било ког јеретичког светитеља, он је негира. Доводити у питање светост јеретичких светитеља значи признати да је код јеретика могуће задобити светост тј. да код њих има благодати тј. да оно што они називају светим тајнама заиста јесу свете тајне. Управо то потврђују епископи СПЦ учествујући у раду Мешовите комисије. И зато их је папа и позвао, а они се на жалост одазвали и то са радошћу.
Иако је званични задатак Мешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве да одговорно и истинољубиво размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, свима је јасно да она основана са циљем да се испита могућност канонизације Степинца од стране римокатоличке цркве. Ако узмемо у обзир и то да је канонизација у римокатоличкој цркви један судски процес у коме постоје две стране, једна која наводи разлоге у прилог канонизације а друга против канонизације, јасно је да је члановима СПЦ намењена ова друга страна, која има један веома симболичан назив – „ђавољи адвокати“. Ето какве је части римски папа удостојио српске епископе, да буду „ђавољи адвокати“. О, узвишеног звања! О, неизмерне милости папске! Но и поред тога, епископ Иринеј торжествено констатује на крају свог саопштења да г. Хочевар неће успети да поквари однос СПЦ и (њему) Свете столице.
После свега овог намеће се још једно питање: како такав епископ може да брани лик и дело Светог Николаја Велимировића? Како може да брани Светог Николаја онај чији су ставови и дела супротни у односу на ставове Светог владике. Као што се види из горњег цитата за Светог владику Николаја папа је архијеретик а за епископа Иринеја (нажалост, и за многе, и многе, друге епископе) папа је Свети Отац. За Светог владику Николаја католици су јеретици, и још каже Свети владика:
„Европа је јерес. А свака јерес хришћанска је гора од незнабоштва. Јер се искуством доказало, да је лакше незнабошце придобити за Христа него ли кривоверце хришћане, јеретике, повратити православљу. Докле год ми будемо себе називали православним, не можемо стављати себи јеретике за углед ни у ком погледу. Задатак је православних хришћана не да клецају за јеретицима него да ове поврате на свој, на прави пут.“
Видимо да Свети владика Николај за католике каже да су јеретици и то тврдокорнији од било којих незнабожаца па се с правом питамо: Могу ли се католици и остали јеретици вратити на прави пут док им православни епископи буду директно или индиректно признавали благодат (њима) светих тајни? Негативан одговор на ово питање се сам намеће.
Имајући све ово у виду никоме није јасно како је могуће истовремено бранити лик и дело Светог владике Николаја и учествовати у процесу канонизације злочинца Степинца. Никоме, или тачније, како каже Свети владика „Никоме осим глупацима“.
Надамо се ипак, да ће се српски епископи призвати памети и вратити са погубног екуменистичког пута и испунити „задатак времена“ како каже Свети владика Николај.
„Нека устану православни народи и буду трубачи јеретицима да се поврате ка истини и поштењу. To je задатак времена. Ако то учинимо благословиће нас Христос Бог, коме нека је слава и хвала сада и навек. Амин.“
Узрок овог варничења је, све само не несмотрена, изјава г. Хочевара у интервјуу који је дао за „Политику“ у коме се с правом буни што се српска црква меша у процес канонизације, од католика многопоштованог, Алојзија Степинца. Кажемо с правом, јер заиста, зашто би се било која помесна православна црква мешала у процес канонизације било које јеретичке скупине, па макар била то и Римокатоличка? Шта православни имају заједничко са јеретицима? Шта заједничко има светлост са тамом? Господин Хочевар је у праву и када каже да се католичка црква није мешала у канонизацију светаца на које би можда она имала замерке. И заиста, није ни требала да се меша а и да хоће не треба јој то дозволити, јер су они јеретици. И можда ће неко рећи да смо превише строги када категоришемо римокатоличку цркву као јеретичку али ми само следујемо ставовима Светог владике Николаја Велимировића. Ево шта он говори српском народу кроз тамнички прозор:
„Шта је Европа? Јерес. To je jepec. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Како може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу глупацима нађу и Срби?“
Дакле, док је за Светог владику Николаја папа архијеретик а католици архијеретици, епископ Иринеј Буловић се дичи тиме што је тај архијеретик дозволио представницима СПЦ да се умешају у процес канонизације злочинца Алојзија Степинца. Онај ко себе сматра православним тај не може да доводи у питање светост било ког јеретичког светитеља, он је негира. Доводити у питање светост јеретичких светитеља значи признати да је код јеретика могуће задобити светост тј. да код њих има благодати тј. да оно што они називају светим тајнама заиста јесу свете тајне. Управо то потврђују епископи СПЦ учествујући у раду Мешовите комисије. И зато их је папа и позвао, а они се на жалост одазвали и то са радошћу.
Иако је званични задатак Мешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве да одговорно и истинољубиво размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата, свима је јасно да она основана са циљем да се испита могућност канонизације Степинца од стране римокатоличке цркве. Ако узмемо у обзир и то да је канонизација у римокатоличкој цркви један судски процес у коме постоје две стране, једна која наводи разлоге у прилог канонизације а друга против канонизације, јасно је да је члановима СПЦ намењена ова друга страна, која има један веома симболичан назив – „ђавољи адвокати“. Ето какве је части римски папа удостојио српске епископе, да буду „ђавољи адвокати“. О, узвишеног звања! О, неизмерне милости папске! Но и поред тога, епископ Иринеј торжествено констатује на крају свог саопштења да г. Хочевар неће успети да поквари однос СПЦ и (њему) Свете столице.
После свега овог намеће се још једно питање: како такав епископ може да брани лик и дело Светог Николаја Велимировића? Како може да брани Светог Николаја онај чији су ставови и дела супротни у односу на ставове Светог владике. Као што се види из горњег цитата за Светог владику Николаја папа је архијеретик а за епископа Иринеја (нажалост, и за многе, и многе, друге епископе) папа је Свети Отац. За Светог владику Николаја католици су јеретици, и још каже Свети владика:
„Европа је јерес. А свака јерес хришћанска је гора од незнабоштва. Јер се искуством доказало, да је лакше незнабошце придобити за Христа него ли кривоверце хришћане, јеретике, повратити православљу. Докле год ми будемо себе називали православним, не можемо стављати себи јеретике за углед ни у ком погледу. Задатак је православних хришћана не да клецају за јеретицима него да ове поврате на свој, на прави пут.“
Видимо да Свети владика Николај за католике каже да су јеретици и то тврдокорнији од било којих незнабожаца па се с правом питамо: Могу ли се католици и остали јеретици вратити на прави пут док им православни епископи буду директно или индиректно признавали благодат (њима) светих тајни? Негативан одговор на ово питање се сам намеће.
Имајући све ово у виду никоме није јасно како је могуће истовремено бранити лик и дело Светог владике Николаја и учествовати у процесу канонизације злочинца Степинца. Никоме, или тачније, како каже Свети владика „Никоме осим глупацима“.
Надамо се ипак, да ће се српски епископи призвати памети и вратити са погубног екуменистичког пута и испунити „задатак времена“ како каже Свети владика Николај.
„Нека устану православни народи и буду трубачи јеретицима да се поврате ка истини и поштењу. To je задатак времена. Ако то учинимо благословиће нас Христос Бог, коме нека је слава и хвала сада и навек. Амин.“
Протосинђел Дамјан
(Колумбус – САД)
(Колумбус – САД)
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.