"Човјек Јов, уздајући се у Господа, побјеђује привремено, а Богочовјек Христос, побјеђује вјечно – као човјек постећи, као човјек страдајући, као човјек умирући, као Богочовјек васкрсавајући и нас саваскрсавајући са собом"
К С Е Н О Ф О Н Т
по милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
у егзилу
Свој духовној деци, монаштву, свештенству и вjерном народу
Епархије рашко-призренске
У ЕГЗИЛУ
сверадосни васкршњи поздрав
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Васкрсе Христос, и ад се стропошта!
Васкрсе Христос, и падоше демони.
Васкрсе Христос, и радују се анђели!
Васкрсе Христос, и живот живује!
Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!
Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих.
Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
(Из Васкршњег слова светог Јована Златоустог)
Дивним овим ријечима, драга наша дјецо духовна, испунили су се сви наши храмови, испуниле се наше мисли, испунила су се наша срца ове радосне и сверадосне ноћи и јутра свијетлог и свесветог празника Васкрсења Христовога. Има ли хришћанина и срца хришћанскога које се на овај дан не радује чињеници да је ад испражњен, да је ђаво посрамљен, да је смрт смрћу умртвљена? Зар управо данас, ако икада, неће највише наша срца радовати ријечи Апостола Павла: „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?“
Нико није могао дати адекватан, задовољавајући, исцјељујући и спасавајући одговор устрашеном, збуњеном и изгубљеном човјеку, тој осјетљивој и плашљивој срни у изгубљеном рају, на горуће и најжеравичније питање смрти у роду људском, до Христа оваплоћеног, с нама пожившег и проповиједавшег своје Свето Еванђеље међу људима, страдалог, распетог и васкрслог. Јер Христос Васкрсењем својим избавља од смрти нас који цијелога живота бијасмо кривци за своје робовање, иако смо створени привремено мало мањи од Анђела, као дјеца Божија, која са Христом имамо заједницу у крви и месу, како и поучава Јевреје у својој посланици Апостол народа, свети Павле: „А пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање…“ (Јевр. 2, 14-15). Надахнути Васкрсењем Христовим, њиме пресаздани и преображени, поставши нова твар (2. Кор. 5, 17), хришћани се ругају, подсмијевају смрти, јуришају на њу, не само опитни див-јунаци подвижници, него и слабији женски пол и немоћна дјечица, што су нам кроз историју Цркве показали милиони вјерујућих који су свједочили да је од Христа наовамо смрт привремена а живот вјечан, говорећи смјело са Апостолом Павлом: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак!“ (Фил. 1, 21)
Од сагрешења наших прародитеља у врту рајске насладе и заповијести Божије палом људском роду да ће у мукама и зноју и радити и рађати и живјети, ђаво је људе држао у ропству између (лажне) насладе и неупитног и сталног страдања овдје на земљи, које је било „крунисано“ и завршавало се гробом и смрћу. Авај, каквог наизглед безизлазног и страшног бивствовања у овој тужној долини суза! Чак су и старозавјетни праведници, пророци и светитељи били ужаснути и збуњени феноменом смрти, а старозавјетни човјек је имао нејасну и мутну представу загробног живота и бића душе, што нам свједоче многобројни еванђелски дијалози збуњених представника јеврејског народа са Христом. Зато је Христос, дошав на земљу, требало и ваљало обоје да побиједи: и (тјелесно) уживање и страдање. На гори кушања, након четрдесетодневног потпуног поста, ђаво га, нашав изнемоглог, попут некад Јова на ђубришту, куша и, парадоксално се показујући „теологом“ и „цитатологом“ и зналцем Писма, нуди му уживања: сластољубља, властољубља и частољубља. О, како је вапајно страшно и адски ужасно сувопарно знање о Писму, о Богу, о Његовим Тајинствима, без љубави, без подвига, без смирења и без трпљења, без Крста, како учи преп. Максим Исповједник, објашњавајући нам да је таква теологија управо таква, демонска, као што видимо у страшном догађају на Гори Кушања.
Но, Нови Адам побјеђује, нови Човјек побјеђује, као што онда, привремено, побјеђује старозавјетни праведник Јов. Ђаво бестидно и дрско напада, и док за Јова и самом Богу говори: „псоваће те у лице…“, Јов смирено призива име Господње и дирљиво и нама поучно говори: „Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов. 1, 21) Зато изнова током Великог поста, а особито посљедње, велике и страсне седмице, са посебном пажњом Црква чита и тумачи књигу о Јову, многострадалном и многотрпељивом. Човјек Јов, уздајући се у Господа, побјеђује привремено, а Богочовјек Христос, побјеђује вјечно – као човјек постећи, као човјек страдајући, као човјек умирући, као Богочовјек васкрсавајући и нас саваскрсавајући са собом. Зато нас Господ и уводи у њу, и предаје нам је, ову велику и страшну тајну Крста на који је узашао, да би, осветивши ваздух и сву твар, којом је дотад преко смрти неприкосновено владао Кнез овога свијета, нас пресаздао и препородио, раздеравши на Крсту обвезницу гријеха, подигавши и човјека са собом увис, загрливши га, раширивши Своје пречисте руке на Крсту, као што и пјева Црква приликом погреба Христовог на јутрењу Велике Суботе: „Достојно је величати Тебе Животодавца, Који си на Крсту руке раширио, и сатро моћ непријатеља!“ (2. Статија Јутрења Велике Суботе)
Сишавши својом божанском душом у Ад, Христос руке раширене на крсту пружа ка прародитељима и старозавјетним праведницима који су чекали утјеху Израиљеву, иако им је до Христа смрт била страшни, ужасни, непремостиви и несазнајно дубоки и непремостиви океан. А онда (долази) страдање и Крст, и на оне смирене ријечи: „сјети ме се Господе…“ чудесни одговор покајаном разбојнику: „Још данас ћеш са мном бити у Рају!“ (Лк. 23, 43) Зато су Крст и Васкрсење нераскидиво везани, и као симболи и као сила, од Страшног Великог Петка и суда који човјек предузе над Богом, и Славног тридневног Васкрсења из мртвих, па све до данас, и до краја свијета и вијека и времена које полако увире у вјечност.
Крст, некада знамење најстидније и најсрамније казне и смрти, по закону безмјерне љубави Божије према човјеку постаје оруђе побједе Богочовјека, а кроз Њега и човјека, над гријехом, смрћу и ђаволом. Без Васкрсења био би он само страшно, беспотребно и бесмислено страдање и иживљавање над праведником, а Васкрсење без Крста било би колико немогуће, толико и бесмислена демонстрација Божије свемоћи над творевином. Господ је показао, сјетимо се, како на гори кушања, тако и много пута током своје благовијести међу Јеврејима, и коначно, све до данас, да неће тек тако и без крајње спасоносне користи човјеку да камење хљебови постану. Бог не чини чудо ради чуда, него чудо чини ради спасења и вјечног живота човјека кога „тако завоље“, како нам свједочи љубљени ученик и Апостол Љубави, Свети Јован Богослов − „да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“(Јов. 3, 16).
Несумњиво, могао је Господ спасти човјека како је хтио, јер, гдје Бог хоће, тамо се мијења поредак природе, како Црква Божија пјева на празник Благовијести, али је љубављу својом Спаситељ вољно хитао да пострада, да човјеку благовијести да је смрт само сан, да Он својом смрћу онеспособљава и умртвљује нашег умртвитеља. Крстом и Васкрсењем угорча се ад, разори се горко царство смрти, како и пјева Црква Божија много пута овога дана, а и у дане које слиједе, врло кратком пјесмом побједе Живота над смрћу: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт умртви и онима у гробовима живот дарова! Зато је Васкрсење Христово и чудо и стварност и Истина над истинама, срж и суштина, на коју се своде све исцјељујуће еванђелске истине, како нас учи Свети ћелијски старац Јустин, тумачећи нам тајну Васкрсења Христовог. И ту свепобједну Истину посвједочио је не само Христос, васкрсавши из мртвих, него и мноштво ученика Његових, који не само да видјеше празан гроб и погребне повоје гдје леже, него и Њега васкрслог и видјеше и чуше и опипаше по Васкрсењу, како и свједочи у својој Првој саборној посланици Свети Јован Богослов: „Што бјеше из почетка, што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше…“ (1. Јов. 1, 1)
И управо су свети Апостоли, да опет поновимо ријечи Преподобног Јустина Ћелијског, не само ученици и свједоци, него и немилосрдни критизери тога очигледног факта Васкрсења, јер провјерише и посумњаше не само за себе него и за све људе свих времена и за људску природу уопште. И зато су, провјеривши и потврдивши, повјеровавши и посвједочивши, могли од оног моћног и милозвучног Мир вам! у сионској горници, да тај мир, који им је предат по Васкрсењу и по Педесетници, неустрашиво пренесу по читавој васељени, донијевши га и утврдивши га у срцима вјерних све до данашњег дана, па и нама најмањима међу браћом, сабиранима и сабранима по нашим катакомбама, манастирима и храмовима.
Зато, бити хришћанин, данас као и увијек, није посљедица нити неког аутосугестивног, песимистично-романтичарског, западњачки тугаљивог „Велтшмерца“, свјетске боли, жалости и беспомоћности пред трагедијом овога свијета и вијека, коју све више шире и проповиједају „подвижници зла“, све многобројнији и све познатији у свијету, док тајна зла и безакоња, маскирана најпривлачнијим маскама, чини се, опчињава и залуђује многе, оваплоћава се и остварује у синовима противљења, покушавајући да умањи, омаловажи и прикрије највећу тајну побожности, највећу тајну Божију, највећу тајну Цркве, а то је тајна Крста и Васкрсења.
„Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли“ (Еф. 5, 16), упозорава апостол Павле Ефесце, а преко њих и све нас, у ово вријеме (наше дане, црног времена, трулог задаха, рекао би пjесник Дис) умножења лажних пророка и учитеља, нажалост, и авај, чак и под позлаћеним крстовима и куполама и архијерејским митрама. Дужност је зато сваког хришћанина да исповиједа и проповиједа и слово и Дух аутентичног Еванђеља, а не лажне антиблаговијести безакоња, која се дрско проповиједа чак и са амвона и духовно раскопаних олтара. То разорно антијеванђеље, понекад изречено чак и јеванђелским ријечима (не заборавимо, опет како дрско Сатана демонском „теологијом“, цитирајући Свето Писмо, куша, јер му је допуштено, и самог Господа), увијек има својих поклоника, како су Апостоли и прорекли о ругачима који ће живјети по сопственим жељама (2. Петр. 3, 3), о одступницима од вјере који слушају духове преваре и науке демонске. Посебно су упечатљиве ријечи Апостола Павла Тимотеју о људима у посљедња времена: „Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосјећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 2-5). А и сам Господ није ли нам посвједочио у Еванђељу да ће због умножених безакоња охладњети љубав многих, и тужно се пита по својој човјечанској природи, саосјећајући са нама, људима посљедњих времена, хоће ли Син човјечији, када дође наћи вјере на Земљи, или само со обљутављелу (Лк. 18, 8)? Нисмо ли управо ми свједоци да зло већ убрзано хита ка врхунцу своје сатанске генијалности и „савршенства“, а генијални логичари зла и апологете гријеха убијају човјека у име човјека, убијају Бога у име човјека, стварајући „усавршеног“ човјека, трансхуманог човјека, човјекобога, а антихристовска борба као да задобија свој крешендо зла у људима, поричући да Исус јесте Христос (1. Јов. 2, 22)?
Чувајмо зато, драга браћо и сестре, дјецо Наша духовна, тајну побожности и тајну Цркве, одбацујмо сваку тајну безакоња, јер само неодступна вјера и непоколебиво трпљење увијек и одувијек били су хришћанско свеоружје Божије. Држимо читаво и неизмијењено учење Цркве Божије, одбацујући и анатеми предајући свако новачење и мијењање спасоносне Благовијести Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Зато опет, очински и вапајно, позивамо све истинске синове и кћери Цркве Православне да се ставе под исповједнички барјак који је тако храбро подигао и понио блажене успомене наш Старац и Епископ Артемије, остајући вјеран светосавском завјету свога Старца, Аве Јустина: Све за Христа, Христа ни зашта! Управо је ћелијски Ангел најревносније и најватреније тај барјак уздигао изнад глава свога српскога рода и читавог рода хришћанског и као такав од пуноте Цркве био признат Оцем и Учитељем Цркве, најревноснијим и најватренијим, огњеним заступником правовјерја и одлучним потиратељем екуменистичке јереси.
Ни за милиметар тај небозвјездани барјак није спустио ни погазио свете успомене наш Старац, Владика Артемије, оставши до посљедњег земаљског даха свог вјерни ученик свога учитеља, вјерни пастир своје Цркве, „благи и вјерни раб“, оставивши иза себе расцвјетали исповједнички расадник Епархије рашко-призренске у егзилу, као најљепши орден Преподобног Јустина Ћелијског, којим се, ако Бог да, овдје на земљи награђују смирени, а нелажни и аутентични Јустинови ученици и настављачи борбе за Цркву Божију и Истину Православну, данас тако често погажену, фалсификовану и искварену. Нека „Све за Христа и Христа ни за шта!“ и нама буде поклич и подстрек и звијезда водиља, знајући да само са Христом и уз Христа очекује нас истински вијенац побједе и правде, ма гдје и у ма каквој ситуацији, окупацији, издаји, страдању и невољи се налазили.
Наше посебне мисли и молитве иду ка страдалној нашој браћи и сестрама, малој браћи Христовој, на Косову и Метохији, на којима се, ево већ 25 година одвија неправедни суд људски. На њих призивамо благослов Васкрслога Христа, да их обасја и укријепи и да снаге и свијести да и поред тога неправедног суда који се над њима врши, над свима нама је и праведни суд Божији, а посебно на грдном косовском судилишту, мјесту поругања и издајства сваке људске правде ево већ четврт вијека.
Поздрављамо, као и увијек, и не заборављамо, сву правовјерну браћу и сестре наше, широм Васељене, Грке, Русе, Украјинце, Словаке и Пољаке, па све до далеке Америке и Аустралије, који препознасте у овој нашој духовној борби и свој пут и своју борбу, ставивши се под свештени исповједнички барјак вјере православне, и у духовну ограду наше исповједничке Епархије, оградивши се од јереси екуменизма и глобалистичке аждаје, међу многим народима на многим меридијанима. Нека и вас, у Христу драге сабране, сачува и просвијетли свјетлост Васкрслога Христа, која просвећује све и сва.
Све вас, дјецо наша духовна, у јединству вјере и заједници Духа Светога сабране, поздрављамо у пасхалној радости, дивним ријечима од којих дрхти сав ад и сваки непријатељ Божији:
Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе!
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:
+ Епископ рашко-призренски у егзилу – КСЕНОФОНТ
+ Хорепископ старорашки и лознички – НИКОЛАЈ
+ Хорепископ новобрдски и панонски – МАКСИМ
+ Хорепископ хвостански и барајевски – НАУМ
О Васкрсу 2024. године,
У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама
КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се ослања искључиво на подршку својих читалаца због чега је наш даљи рад озбиљно угрожен
Помозите нам да опстанемо и унапредимо извештавање
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2024 :: Хвала на интересовању
