Драга моја и вољена Србијо! Ти једна и моја једина... знаш ли да колико те волим толико сам и љута на тебе. Много. Превише!
Ја, једно дете из једног лепог и дивног села, богатог села, не материјално већ богато много вреднијим стварима. Реком, изворима, јазом, Брвнаром, Јереминданом, крстом, кобилицама, Дашића шумом, Бирком, Богданцем, Дашића чесмом, воденицом, Јереминданским записима, Јошем, Јаворем, Храстовима, Липом, Горњомалском муриком, Лединама и још мноштво других мојој души битних ствари.
Ти моја Србијо, лепа моја Србијо, никад нећеш бити довољно лепа као овај део тебе, овај мој део, ово моје парче неба. Понављам ти, никада... нигде ваздух као овај, нигде вода као овде, нигде јутро као наше, нигде небо не сија као кад се гледа одавде. Ври ли крв неког тамо Србина из Шумадије, Војводине, као што ври сваком Србину одавде? Не! Не! И неће никада моја Србијо... питаш ли се о ком ти месту, селу, лепоти дивоти причам, пишем и свима гласно говорим? Можда размишљаш па ти ово моја родна груда на памет не пада. Ајде још мало да се потрудим да ти приближим. Можда ти на ум падне ово моје што не дам ни милиметар. Знаш моја Србијо, у овом мом селу има много радости, среће, жене нам се момци, удају девојке, пева се, кити се здравица, пече се ракија, о то каква, најбоља! Посвађамо се и ми, живи смо људи, и побијемо се али опет смо као једно. Рађају нам се Срби делије, рађају нам се девојке, као виле. Нажалост, не као пре двадесет година али рађа се Господу Хвала. Даће Бог и више!
Имамо ми Србијо и Душана Душана Силног, и Лазара и Марка, Богдана, Павла, Петра, Дамјана, Димитрија, Тадију, Илију, и Марију и Милицу, Ђурђину, Радмилу, Николину, Миону, Анђелију, Машу, Ирину, Мињу, Милу, Нађу, Неду, Виктора, Новака, Константина, Милића, Алексију, Дуњу, Петру, Христину, Наташу, Војина, Јакова, Вука, Немању, Николу, Милутина, Страхињу, Софију, Стефана, Теодора, Огњена, Матеју и Матију и још много Срба и Српкиња који су, руку у ватру дајем, много бољи и храбрији него сви ти тамо твоји, а и ови су твоји, да је среће више него било ко други из других лепих твојих места.
А да их само видиш како су сви лепи, добри паметни и вредни. И знаш шта, срећни су и знају да деле, да се играју, знају да се радују и певају. Боље они знају нашу химну Боже правде, него добра већина тих твојих тамо неких Београђана, Нишлија, Краљевчана, и многих других градских мангупа и хулигана. А да само осетиш ту топлину док их гледаш како се правилно крсте, крст око врата носе и Славе Господа! Но, нека... сетићеш се и ти, а можда нећеш, па ћу ја опет да ти кажем, шта ми је тешко да ти причам и пишем овом мојом најлепшом ћирилицом.
Јеси ли чула ти да деца из неког места немају где у близини да оду у биоскоп, позориште, луна парк, да им нестаје струја, вода, да им неко одузима право на право детињство. Ниси? Јеси, јеси, чула си. Е моја Србијо, и не боли нас, нас старије то много, преболели смо то одавно, или пре пар година. Млади нараштај много више за тим стварима пати, а ми због њих. Јер ето, двадесетој генерацији неко све важне ствари ускраћује. Да, срам их било! Одрон људски... У праву си. Сети се бре о коме се овде говори... о једној равници, а равно је теби све изгледа као Косово. Ето полако ти откривам, одакле те све лепоте, среће и туге. А одакле него са Косова. Из Метохије.
Него велика је Метохија, а и наша туга Бога ми. Слутиш ли то? Какви неки зли људи око нас, рушили све што је српско. Цркве, манастире, скрнавили гробове, рушили споменике, палили куће, протерали, убијали. Убијали да! Људе, жене, децу... нису марили. Хтедоше да нас, како оно рекоше, "очисте". Смањише, али нас не уништише. Протераше ал’ ми се вратисмо. Јачи него икада... срце им не дадосмо.
Јасније ти је сад, много, али опет нећеш да погодиш о коме се ради. Јер да, у праву си ти, свим српским местима и свим Србима тако су радили. Свако срце су ранили. Мислиш ти сад на Осојане, да и Осојане су спалили, хтедоше трагове да му избришу, не успеше, оно се поново родило, и Хвала Богу на томе. На Бело Поље, Бичу, Грабац, Прекале, Добри До, Љевошу, Сигу и Брестовик, Љубожду, Жач, Ковраге, Синаје, Дрсник, Петрич, Благачу, Видање, Исток, Ђураковац и још многа тужна српска места. Опрости им Боже неки су знали, шта раде а неки нису. Таман кад смо мислили крај је рафалним пуцњима, таман кад смо помислили све што је било лоше прошло је, баш тад нас уверише да смо се грдно преварили. Не знам ко, ал’ знам да је проклет. Вечно проклет, од деце коју је побио, од деце коју је ранио. Да од деце.
Ето Србијо, сетила си се, о Гораждевцу ти причам, да баш о њему. О том Гораждевцу у којем 13. августа 2003. године на реци Бистрици, убише нашег Ивана, и нашег Панта. Твог Ивана и твог Панта. Пуцаше крвници проклетници по голој деци. Прекинуше младост, ускратише срећу, завише наш у црно. Оставише нам море суза, неизмерно туге, патње и бола. Сваке године 13-ти август је топлији него прошле, пече сунце, пеку ране, а око срца лед, језа. Сваки врисак и понеки осмех деце узнемири нас, уплаши, у нама је моја Србијо велика стрепња. Њихова два места нико никада неће попунити.
Ранише нам Ђорђа Угреновића ал' Ђорђе победи рафалну паљбу па је себи и свом роду, и теби Србијо, даровао са својом храбром супругом Наташом, кћер Милицу, и синове Димитрија и Павла. Ранише нам, готово узеше, Богдана Букумирића. Богдан шта ће него све да победи па себи, свом роду и теби дарова две прелепе Српкиње очевог порекла из Гораждевца Николију и Анђелу, са својом изабраницом Јеленом. Ранише нашег Марка Богићевића хтедоше да више не трчи, да не хода, ал победио је он њих. Једног дана ће наш Марко, даће Бог, и своју децу одвести на Бистрицу. Хоће! Ми знамо да хоће. Ту је. Баш ту где су они желели да га није, ту на родној груди. Да га само видиш како дрхтавом руком пали свеће за своје другове који тог дана настрадаше, са зебњом се Господу моли да им врата раја увек буду отворена.
Ранише нам Драгану Србљак, а мислиш ли ти Србијо да их се она уплашила? Није наравно. Опет би храбро газила где много нога не би. Жале ли што ће и Драгана да буде мајка једног дана храбрим Србима? Жале, жале то их боли највише.
Колико је овде само уплашене деце, тај страх није прошао од тог врелог августовског дана. Туга је годинама све већа, рана сваке године све јаче боли, и тебе Србијо сигурно боли док ти ово причам што си изгубила и више немаш Ивана и Панта. Ми их имамо, нису са нама али су у нашим срцима. Заувек!
Нисам заборавила да сам ти још на почетку рекла да сам много љута на тебе. Јесам! Како да не будем? Од 2003. до данашњег дана ти Србијо ниси сазнала ко их је убио? Срам те било! Стиди се моја Србијо! Обећавали су нам да ће сваки камен преврнути да нађу злочинце. Нису нашли. Њих не боли. Али тебе? Тебе треба да боли. Ти си требала да преврнеш сваки камен и да их нађеш. Тргни се Србијо, пробуди се, изведи пред лице правде те нељуде. Да им видимо очи. Нађи их! Лакше ће и теби бити. Покрени Србијо истрагу за злочин у Гораждевцу молба ти је сваког Србина. А до тад, опет ти кажем иако ме много боли стиди се! Волим те ја, другу Србију немам, моја си каква год да си. Ми их нећемо заборавити, никада. А ниси смела ни ти...
Пантова књига је још отворена, а твоје очи нису. Иваново јуначко срце борило се и пало је на твом грумену земље. Имаш ли ти срца?
Ову децу мори туга остали су без брата и друга.
У њима су обећање дали тврду веру иако су мали.
Да никад поклекнути неће макар биле невоље и веће!
Метохија и дан данас уздише и јеца,
јер невина јој настрадаше деца...
српска деца соколићи сиви!*
Гораждевац је синоним за храброст, лепоту и доброту. Због тога га толико волим, педу мог Гораждевца не би дала за Америку целу. Лепше ми је кад кажем проклету Америку. Са поносом кажем да сам из Гораждевца, ни не слутиш колико ми је срце кад то кажем. Али је "дан данас над њим сивило, бол и туга јер узео је неко нашег брата, пријатеља, кума, комшију и друга! Не тражимо ти много, само мало муке да се потрудиш и вежеш крвницима руке!
Памтите Срби злочин у Гораждевцу!
#Гораждевац #Косово #Метохија #Србија #Вера #Православље#Злочин #Масакр #Бистрица #Kosovo #Metohija #Srbi
 |
| Србијо... питаш ли се о ком ти месту, селу, лепоти дивоти причам, пишем и свима гласно говорим? |
Ја, једно дете из једног лепог и дивног села, богатог села, не материјално већ богато много вреднијим стварима. Реком, изворима, јазом, Брвнаром, Јереминданом, крстом, кобилицама, Дашића шумом, Бирком, Богданцем, Дашића чесмом, воденицом, Јереминданским записима, Јошем, Јаворем, Храстовима, Липом, Горњомалском муриком, Лединама и још мноштво других мојој души битних ствари.
Ти моја Србијо, лепа моја Србијо, никад нећеш бити довољно лепа као овај део тебе, овај мој део, ово моје парче неба. Понављам ти, никада... нигде ваздух као овај, нигде вода као овде, нигде јутро као наше, нигде небо не сија као кад се гледа одавде. Ври ли крв неког тамо Србина из Шумадије, Војводине, као што ври сваком Србину одавде? Не! Не! И неће никада моја Србијо... питаш ли се о ком ти месту, селу, лепоти дивоти причам, пишем и свима гласно говорим? Можда размишљаш па ти ово моја родна груда на памет не пада. Ајде још мало да се потрудим да ти приближим. Можда ти на ум падне ово моје што не дам ни милиметар. Знаш моја Србијо, у овом мом селу има много радости, среће, жене нам се момци, удају девојке, пева се, кити се здравица, пече се ракија, о то каква, најбоља! Посвађамо се и ми, живи смо људи, и побијемо се али опет смо као једно. Рађају нам се Срби делије, рађају нам се девојке, као виле. Нажалост, не као пре двадесет година али рађа се Господу Хвала. Даће Бог и више!
Имамо ми Србијо и Душана Душана Силног, и Лазара и Марка, Богдана, Павла, Петра, Дамјана, Димитрија, Тадију, Илију, и Марију и Милицу, Ђурђину, Радмилу, Николину, Миону, Анђелију, Машу, Ирину, Мињу, Милу, Нађу, Неду, Виктора, Новака, Константина, Милића, Алексију, Дуњу, Петру, Христину, Наташу, Војина, Јакова, Вука, Немању, Николу, Милутина, Страхињу, Софију, Стефана, Теодора, Огњена, Матеју и Матију и још много Срба и Српкиња који су, руку у ватру дајем, много бољи и храбрији него сви ти тамо твоји, а и ови су твоји, да је среће више него било ко други из других лепих твојих места.
А да их само видиш како су сви лепи, добри паметни и вредни. И знаш шта, срећни су и знају да деле, да се играју, знају да се радују и певају. Боље они знају нашу химну Боже правде, него добра већина тих твојих тамо неких Београђана, Нишлија, Краљевчана, и многих других градских мангупа и хулигана. А да само осетиш ту топлину док их гледаш како се правилно крсте, крст око врата носе и Славе Господа! Но, нека... сетићеш се и ти, а можда нећеш, па ћу ја опет да ти кажем, шта ми је тешко да ти причам и пишем овом мојом најлепшом ћирилицом.
Јеси ли чула ти да деца из неког места немају где у близини да оду у биоскоп, позориште, луна парк, да им нестаје струја, вода, да им неко одузима право на право детињство. Ниси? Јеси, јеси, чула си. Е моја Србијо, и не боли нас, нас старије то много, преболели смо то одавно, или пре пар година. Млади нараштај много више за тим стварима пати, а ми због њих. Јер ето, двадесетој генерацији неко све важне ствари ускраћује. Да, срам их било! Одрон људски... У праву си. Сети се бре о коме се овде говори... о једној равници, а равно је теби све изгледа као Косово. Ето полако ти откривам, одакле те све лепоте, среће и туге. А одакле него са Косова. Из Метохије.
Него велика је Метохија, а и наша туга Бога ми. Слутиш ли то? Какви неки зли људи око нас, рушили све што је српско. Цркве, манастире, скрнавили гробове, рушили споменике, палили куће, протерали, убијали. Убијали да! Људе, жене, децу... нису марили. Хтедоше да нас, како оно рекоше, "очисте". Смањише, али нас не уништише. Протераше ал’ ми се вратисмо. Јачи него икада... срце им не дадосмо.
Јасније ти је сад, много, али опет нећеш да погодиш о коме се ради. Јер да, у праву си ти, свим српским местима и свим Србима тако су радили. Свако срце су ранили. Мислиш ти сад на Осојане, да и Осојане су спалили, хтедоше трагове да му избришу, не успеше, оно се поново родило, и Хвала Богу на томе. На Бело Поље, Бичу, Грабац, Прекале, Добри До, Љевошу, Сигу и Брестовик, Љубожду, Жач, Ковраге, Синаје, Дрсник, Петрич, Благачу, Видање, Исток, Ђураковац и још многа тужна српска места. Опрости им Боже неки су знали, шта раде а неки нису. Таман кад смо мислили крај је рафалним пуцњима, таман кад смо помислили све што је било лоше прошло је, баш тад нас уверише да смо се грдно преварили. Не знам ко, ал’ знам да је проклет. Вечно проклет, од деце коју је побио, од деце коју је ранио. Да од деце.
Ето Србијо, сетила си се, о Гораждевцу ти причам, да баш о њему. О том Гораждевцу у којем 13. августа 2003. године на реци Бистрици, убише нашег Ивана, и нашег Панта. Твог Ивана и твог Панта. Пуцаше крвници проклетници по голој деци. Прекинуше младост, ускратише срећу, завише наш у црно. Оставише нам море суза, неизмерно туге, патње и бола. Сваке године 13-ти август је топлији него прошле, пече сунце, пеку ране, а око срца лед, језа. Сваки врисак и понеки осмех деце узнемири нас, уплаши, у нама је моја Србијо велика стрепња. Њихова два места нико никада неће попунити.
Ранише нам Ђорђа Угреновића ал' Ђорђе победи рафалну паљбу па је себи и свом роду, и теби Србијо, даровао са својом храбром супругом Наташом, кћер Милицу, и синове Димитрија и Павла. Ранише нам, готово узеше, Богдана Букумирића. Богдан шта ће него све да победи па себи, свом роду и теби дарова две прелепе Српкиње очевог порекла из Гораждевца Николију и Анђелу, са својом изабраницом Јеленом. Ранише нашег Марка Богићевића хтедоше да више не трчи, да не хода, ал победио је он њих. Једног дана ће наш Марко, даће Бог, и своју децу одвести на Бистрицу. Хоће! Ми знамо да хоће. Ту је. Баш ту где су они желели да га није, ту на родној груди. Да га само видиш како дрхтавом руком пали свеће за своје другове који тог дана настрадаше, са зебњом се Господу моли да им врата раја увек буду отворена.
Ранише нам Драгану Србљак, а мислиш ли ти Србијо да их се она уплашила? Није наравно. Опет би храбро газила где много нога не би. Жале ли што ће и Драгана да буде мајка једног дана храбрим Србима? Жале, жале то их боли највише.
Колико је овде само уплашене деце, тај страх није прошао од тог врелог августовског дана. Туга је годинама све већа, рана сваке године све јаче боли, и тебе Србијо сигурно боли док ти ово причам што си изгубила и више немаш Ивана и Панта. Ми их имамо, нису са нама али су у нашим срцима. Заувек!
Нисам заборавила да сам ти још на почетку рекла да сам много љута на тебе. Јесам! Како да не будем? Од 2003. до данашњег дана ти Србијо ниси сазнала ко их је убио? Срам те било! Стиди се моја Србијо! Обећавали су нам да ће сваки камен преврнути да нађу злочинце. Нису нашли. Њих не боли. Али тебе? Тебе треба да боли. Ти си требала да преврнеш сваки камен и да их нађеш. Тргни се Србијо, пробуди се, изведи пред лице правде те нељуде. Да им видимо очи. Нађи их! Лакше ће и теби бити. Покрени Србијо истрагу за злочин у Гораждевцу молба ти је сваког Србина. А до тад, опет ти кажем иако ме много боли стиди се! Волим те ја, другу Србију немам, моја си каква год да си. Ми их нећемо заборавити, никада. А ниси смела ни ти...
Пантова књига је још отворена, а твоје очи нису. Иваново јуначко срце борило се и пало је на твом грумену земље. Имаш ли ти срца?
Ову децу мори туга остали су без брата и друга.
У њима су обећање дали тврду веру иако су мали.
Да никад поклекнути неће макар биле невоље и веће!
Метохија и дан данас уздише и јеца,
јер невина јој настрадаше деца...
српска деца соколићи сиви!*
Гораждевац је синоним за храброст, лепоту и доброту. Због тога га толико волим, педу мог Гораждевца не би дала за Америку целу. Лепше ми је кад кажем проклету Америку. Са поносом кажем да сам из Гораждевца, ни не слутиш колико ми је срце кад то кажем. Али је "дан данас над њим сивило, бол и туга јер узео је неко нашег брата, пријатеља, кума, комшију и друга! Не тражимо ти много, само мало муке да се потрудиш и вежеш крвницима руке!
Памтите Срби злочин у Гораждевцу!
Анђела Букумирић, ФБ
Гораждевац, 13, август
*Из песме "Убијају гораждевачку децу", Милица Николић
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Фејсбук :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
#Гораждевац #Косово #Метохија #Србија #Вера #Православље#Злочин #Масакр #Бистрица #Kosovo #Metohija #Srbi
Драга Анђела,
ReplyDeleteСвака ти је реч на свом месту,искрена и истинита.У целости подржавам сваку твоју реч.Размем твоју оправдану љутњу.Поштована Анђела ,Београд је "држава" у држави.Више деценија, разни властодршци улажу у Београд и капом и шаком.Београђани морају да имају све услове за живот,а по Уставу Србије сви су грађани једнаки пред законом.Али у пракси је много другачије.
У праву си,држава Србија ништа није учинила протеклих година на откривању злочинаца који убише невину српску децу У Гораждевцу.Највиши државни представници Србије ,врло ретко спомињу убиство српске деце у Гораждевцу,жеталаца у Старом Грацком.коднаповане Србе...
Срби на Косову и Метохији су прави хероји.Ви својим животима чувате државну територију Србије.Српска полиција,војска и судство не постоје на Косову и Метохији.Ви сте најхрабрији део српског народа у 21.веку.
Званична власт,како претходна,тако и садашња на речима наводно цени и поштује Вашу одлучност да сачувате родну Косовско-Метохијску груду,али у пракси не помаже онолико колико би требало.Финансијска средства постоје али недостаје добра воља и Хришћанска солидарност код бивших и садашњих властодржаца.
ТЕШКА ЈЕ МУКА И НЕВОЉА СНАШЛА СРБЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ,ШТА ДА УЧИНИМО ДА ТУ МУКУ ОЛАКШАМО ?
1.ДА ЋУТИМО НЕСМЕМО, НИ ЗБОГ ПАЛИХ СРПСКИХ ЖРТАВА И МИЛИОНА СРБА КОЈИ СУ СВОЈЕ КОСТИ ОСТАВИЛИ ДА БИ САЧУВАЛИ СВЕТО КОСОВО И МЕТОХИЈУ,НИТИ ЗБОГ БУДУЋИХ ПОКОЛЕЊА,
2.ПРОБУДИМО СВЕ СРБЕ, КОЈИ ЖИВЕ У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ А РОДОМ СУ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ДА И ОНИ ДИГНУ СВОЈ ГЛАС И ЗАТРАЖЕ ОД ДРЖАВНИХ ОРГАНА СРБИЈЕ ДА ПРОНАЂУ ЗЛОЧИНЦЕ,
3.ДА СТАЛНО ПОДСЕЋАМО ОВЕ СРБЕ, ДА СУ ДУЖНИ ДА ПОМОГНУ СВОЈОЈ БРАЋИ И СЕСТРАМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ,ЈЕР ИХ ЈЕ СРПСКА МАЈКА ПРВИМ МЛЕКОМ ЗАДОЈИЛА НА СВЕТОМ КОСОВУ,ТАМО СЕ КРСТИЛИ, ХЛАДНУ ВОДУ СА ИЗВОРА ПИЛИ,ДЕТИЊСТВО ПРОВОДИЛИ,ПРВУ ЉУБАВ ДОЖИВЕЛИ...
4.ОНИ МОГУ ОСНОВАТИ ЗАВИЧАЈНА УДРУЖЕЊА У МЕСТИМА У КОЈИМА ЖИВЕ.НА ПРИМЕР У БЕОГРАДУ ПОСТОЈИ "ЗАВИЧАЈНО УДРУЖЕЊЕ ГЊИЛАНАЦА"КОЈЕ ЈЕ ОРГАНИЗОВАЛО АКЦИЈУ САКУПЉАЊА НОВЧАНИХ СРЕДСТАВА ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ У ГЊИЛАНАУ.ТАКО МОГУ И СРБИ ИЗ ГОРАЖДЕВЦА ДА ОСНУЈУ СВОЈЕ УДРУЖЕЊЕ У БЕОГРАДУ,СРБИ ИЗ ПЕЋИ,ИЗ ПРИШТИНЕ,ИСТОКА,УРОШЕВЦА,ЂАКОВИЦЕ,КЛИНЕ,КОСОВСКЕ КАМЕНИЦЕ,КОСОВСКЕ ВИТИНЕ,КОСОВСКЕ МИТРОВИЦЕ,ЗВЕЧАНА,ЛЕПОСАВИЋА,ШТРПЦА .....
5.ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ УКЉУЧИ И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРЕКО СВОЈИХ МЕСНИХ СВЕШТЕНИКА У СРПСКИМ СРЕДИНАМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ...
УЧИНИМО СВЕ ШТО ЈЕ У НАШОЈ МОЋИ.ЗА ОСТАЛО БОГ ЋЕ ПОМОЋИ.
У ДЕСПОТОВЦУ,на Преображење Господње,19.8.2019.
Михајло
3.