МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ: Партизанско–четнички рат почео још 1919.
Уз обележавање века од настанка КПЈ, сагледавамо и како један моменат везан за прву годину постојања Југославије (1919), када је такође постојала револуционарна перспектива у држави, одлучио о догађајима 1941. године, када се кренуло у рушење „великосрпске Југославије“
Наш саговорник др Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, докторирао 2011. године на Филозофском факултету у Београду, и аутор је 20 књига. Повод овом разговору је његова најновија књига посвећена теми грађанског рата на простору Балкана.
Недавно је, у издању „Катене Мунди“, објављена Ваша нова књига „Храбри“ партизани и „зли четници“/Студије о Србији у Дргом светском рату ( 1941-1945). Једна од кључних теза књиге је да је партизанско – четнички грађански рат 1941. године на известан начин био припреман од 1919, када је настала југословенска Компартија. Како образлажете овакав став?
Историјска наука у Србији давно је на рационалан начин анализирала и објаснила многе узроке догађаја из 1941. године, о чему су опширно писали Бранко Петрановић, Милорад Екмечић, Веселин Ђуретић, Љубодраг Димић и Коста Николић. Ипак, постоји један моменат везан за прву годину постојања Југославије (1919), када је такође постојала револуционарна перспектива у држави, али је окончана без успешног друштвеног преврата, што нам може помоћи да боље разумемо и догађаје из 1941. године.
Ваша теза се, између осталог, заснива на појму „црвеног терора“, који је коришћен међу комунистима још од бољшевичке револуције. О чему је реч?
Револуционарни терор у Совјетској Русији законски је прописан 5. септембра 1918. године, када је Савет народних комесара усвојио „Декрет о црвеном терору“. Тада је закључено да обезбеђивање совјетске републике од „класних непријатеља“ путем терора јесте „директна неопходност“. Црвени терор је подразумевао стрељања и изолацију „непријатеља“ у концентрационим логорима, уз објављивање њихових имена. Иницијатор револуционарног терора био је сам Лењин, који се залагао за сурово насиље као начин за постизање идеолошко-политичких циљева. Морални ужас терора није био садржан само у појединачним, групним и масовним убиствима, већ у успостављању државног система насиља, што је имало разорни утицај на људску психу. Бољшевици су на тај начин плански ширили атмосферу неповерења, страха, потказивања и терора, чиме су остваривали ропску послушност становништва према властима. За Лењина је диктатура била политички концепт неограничене власти који се не ослања на закон, већ на обичну силу.
Кажу да је десна Лењинова рука, командант Црвене армије Троцки, понудио терор као панацеу од старих болести Царске Русије.
Лав Троцки је у свом делу „Тероризам и комунизам“ јавно обзнанио веома промишљену и сурову политичку доктрину освајања и задржавања власти, која оправдава нужност коришћења отвореног насиља (застрашивања и убијања) приликом увођења и одбране диктатуре пролетаријата. Троцки је писао да се онај ко се одриче тероризма, одриче се и самог социјализма: „Револуција ‘логично’ не тражи тероризам, као што она ‘логично’ не тражи ни оружани устанак. Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим средствима која су јој на располагању: ако је потребно оружаним устанком, ако нема друге – терором“. Истовремено Троцки је наглашавао како је терор немоћан ако га примењује „реакција“ против класе која се налази у историјском успону. Међутим, терор је био врло делотворан ако се примењује против реакционарне класе која не жели да сиђе са власти. Троцки је разликовао „добар“ и „лош“ терор. Тако је царистички терор у Русији био лош, јер је био уперен против пролетера који су се борили за социјализам, док је совјетски, комунистички терор „добар“, јер је био усмерен против оних који су желели да скрше револуцију и рестаурирају стари капиталистички поредак. Тако је политика бољшевика прерасла у један нови политички систем кога је карактерисало раније непознато класно насиље – „црвени терор“. Људи који се нису слагали с новом влашћу проглашавани су за класне непријатеље и суђено им је, како у оквиру закона тако и ван његових граница.
Има ли ситуација где анализирате непосредне везе и са нашим комунистима?
Прве организоване групе југословенских комуниста настале су на простору Царске Русије. Тако је јуна 1917. у Кијеву основан Југословенски револуционарни савез, који је постојао до марта 1918. године. Председник Централног комитета (ЦК) био је Максим Чанак, секретар Никола Ковачевић. Чланови ЦК били су: Урош Чонкић, Спасоје Стејић (будући атентатор на краља Александра 1921, и учесник устанка 1941. године ), Никола Груловић, Јован Шипош. По националности сви су били Срби. Ова организација распала се у вези са питањем односа према Октобарској револуцији. Бољшевички део је приступио организовању специјалних одреда Црвене армије из редова Југословена.
Већ марта 1918. бољшевици приступају организовању националних група комуниста из редова ратних заробљеника, тако да је у мају створена Федерација иностраних комунистичких група при ЦК Руске комунистичке партије (бољшевика) – РКП (б). Да ли је ту било и југословенских грађана?
Југословенска комунистичка група основана је већ 15. марта, да би 16. маја 1918. у Москви одржали прво заседање. Први председник био је Никола Ковачевић. Ова организација није имала никакву самосталност и била је потпуно подређена руским комунистима. Група се дефинитивно оформила 16. јуна 1918. као Југословенска група РКП (б).
Почетком октобра 1918. године у Москви је основан Револуционарни комитет који се бавио руковођењем светске револуције. То је време када је после пробоја Солунског фронта (15. септембра 1918), српска војска ослобађала окупирану отаџбину. Бољшевици су планирали да на Балкан убаце добро обучене кадрове који ће створити илегалну организацију, потом и оружане формације за планирани устанак како би се остварио зацртани идеолошки циљ (борба против милитаризма и капитализма) и успостављање диктатуре пролетаријата. Совјетски руководици нису размишљали о извођењу револуција у постојећим националним државним границама, већ су планирали бољшевичке устанке на целом Балкану и Подунављу, где би се успоставила социјалистичка федерација. За простор будуће Југославије било је предвиђено стварање илегалне мреже бољшевика. Већ тада је одвојен велики новац за све акције, који је исплаћиван у папирној валути, злату и накиту.
Сагласно дугорочно постављеним циљевима бољшевици су и после 1918. године организовали, обучавали и плаћали југословенске комунисте, што је био део плана опште светске револуције. Шта се зна о томе?
Бољшевици су основали и борбене јединице од људи југословенског порекла. Већ крајем 1917. створен је Српско-совјетски револуционарни одред, у априлу 1918. године Српски црвеноармејски одред, а у августу 1918. године Први југословенски комунистички пук. Ова војна јединица имала је задатак да делује у ланцу револуција које су требало да стигну и до Краљевине СХС (Југославија).
У Москви је 5. новембра 1918. године, према одлуци бољшевичке власти, Југословенска група РКП(б) преименована у Комунистичку партију (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца – КП(б) СХС (25 дана пре оснивања Краљевине СХС). Формално, били су самостални у односу на руске бољшевике, са сопственим југословенским програмом који је предвиђао подизање револуције у домовини.
Крајем 1918. и почетком 1919. године револуционарно врење захватило је већи део Европе. Краткотрајне револуције у Немачкој, посебно у Берлину и Баварској, потом у Мађарској, Словачкој и Бечу, код многих комуниста створиле су утисак о јасној перспективи европске, па и светске пролетерске револуције. Шта је то значило код нас?
Рушење капитализма, успостављање диктатуре пролетаријата и одбрана Совјетске Русије били су и основни задаци КП(б) СХС формиране 1918. године. Убрзо је по налогу РКП(б) на простор будуће југословенске државе, између 1. и 16. новембра 1918. године, упућено 26 револуционара са специјалним задатком (били су опремљени и великим новцем) да организују комунистичку партију. Већ до 20. децембра 1918. године на територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија) послато је 114 комуниста. Истовремено угашена је и делатност КП(б) СХС, чији је рад престао већ крајем 1918. године. Према до сада познатим подацима из Совјетске Русије је у периоду од 1918. до 1921. године у Југославију послато од 500 до 600 југословенских кадрова, који су претходно прошли агитационо-пропагандне курсеве.
Није све остало на празним паролама. Било је и конкретних мера. Каквих?
Филип Филиповић је по узору на руске бољшевике већ у јануару 1919. године организовао 200 чланова илегалне партијске мреже у Београду. Илегалан рад се подразумевао, као стандард добре бољшевичке праксе, док су агилнији комунисти планирали стварање црвеноармејских војних јединица, оружани устанак и револуцију. Почетком 1919. године у Загребу je формиран и Тајни совјет за преузимање власти у граду. То је време када пуно повратничких група из Совјетске Русије оснива илегалне организације у Краљевини СХС, често без било каквог контакта са истомишљеницима из других југословенских покрајина. Једна од таквих група састала се 9. марта 1919. године на Фрушкој Гори, где су формирали илегалну организацију под називом Комунистичка партија „Пелагићеваца“ са јасним планом револуционарне оружане акције.
У Мађарској је већ почела револуција. Како се то одразило на младу Краљевину СХС?
Тешко стање у друштву, посебно после страшног и крвавог рата који је уништио Србију и оштетио остале југословенске покрајине, стварало је револуционарну перспективу. Превратничке пароле чуле су се и приликом оснивања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) – СРПЈ(к) у Београду од 20. до 23. априла 1919. године. Већ тада је у револуционарном језгру Партије одлучено да се започне са штрајковима, а потом и општим оружаним устанком заказаним за 1. мај 1919. године. Делегати конгреса требало је да у својим местима буду организатори устанка, за шта су били снабдевени упутствима и пропагандним материјалом. Власт Совјетске Мађарске била је упозната са овим акцијама, и очекивањима да помоћ у устанку пружи мађарска Црвена армија. Међутим, полиција је сазнала за планове комуниста, забранила прославу 1. маја, и похапсила многе руководиоце Партије.
Говори појединих делегата на Конгресу уједињења заиста су били револуционарни и запаљиви. Ви их, у својој књизи, и наводите. Какве су поруке у питању?
Ево шта каже „друг Јулијус Лустиг“ из Осијека на Петој седници 22. априла 1919. године у Београду:
„Другови, будите спремни јер ће револуција доћи раније него што се надате, те не треба да вас нађе неспремне. Буржоазија је образовала свој фронт, а ми треба тако исто да образујемо други. За сваког убијеног пролетера убићемо 10 буржуја, јер, запамтите добро, сад смо ми јаки, а црвена застава се вије у Русији, Мађарској и Баварској. Она треба да нам буде водиља. За једно око ископано ми ћемо им ископати оба; за један зуб ишчупаћемо им целу вилицу (живо одобравање.)
Ако се формирање СРПЈ(к) посматра у регионалном и европском контексту, уочава се преурањено стварање Комунистичке партије, које су у другим земљама основане тек крајем 1920. и почетком 1921. године. Због чега? И зашто су се југословенски комунисти ослањали на сепаратисте широм Краљевине СХС?
Бољшевичка струја међу социјалдемократским партијама на простиру Југославије била је јака, и брзо су усвојили догму да „изван бољшевизма нема социјализма“. Неистомишљеници који су били против рада на конкретној револуцији, јер за њу није било објективних услова, као и људи који су радничком покрету били за легалну парламентарну борбу без рушења грађанске државе, брзо су потиснути.
Комунисти су већ у првој половини 1919. године за своје револуционарне планове и оружани устанак на простору Хрватске ангажовали и осведочене милитаристе и националисте, какав је био капетан Јосип Мецгер, који је као аустроугарски официр оптуживан да је чинио зверства у окупираној Србији. Касније, он се прикључио хрватским усташама у иностранству, да би 1941. постао генерал у усташкој НДХ.
После неуспеха са планираном револуцијом заказаном за 1. мај 1919, југословенски комунисти нису одустали од превратничких идеја, посебно група која је боравила у Совјетској Мађарској. Нови оружани устанак требало је да почне 14. јуна 1919. године у Осијеку, претходно припремљен генералним штрајком железничара. Помоћ устаницима требало је да пружи Црвена армија из Мађарске нападом преко реке Драве. Ова акција није успела, што није поколебало комунисте који нови устанак планирају за 21. јул 1919. године.
Дакле, комунисти су се ослањали на сепаратистичке масе у Хрватској.
У питању је била директива из Москве упућена целој Европи, с циљем спречавања стране војне интервенције на Совјетску Русију која се у то време жестоко бранила од напада „белих“. Зато је и заказан међународни штрајк који је требало да почне 21. јула 1919. године. За домаће комунисте штрајк је требало да буде увертира за почетак обрачуна са југословенском буржоазијом и сигнал за преузимање власти у земљи. Помоћ се очекивала из Совјетске Мађарске, која је Југословенски батаљон своје Црвене армије (састављен од грађана пореклом са простора Југославије) поставила према реци Драви, с циљем да у погодном тренутку пређе границу, поубија страже и помогне започету револуцију. Влада Краљевине СХС забранила је штрајк, који је ипак отпочео 21. јула 1919. године. Међутим, очекивани свеопшти устанак није подигнут, иако је дошло до војничких побуна у Осијеку, Вараждину и Марибору. То је време када су подизане и многе буне сељака, посебно у Хрватској, често подстицане пропагандом комуниста, што се најчешће завршавало пљачком имања велепоседника. Несигурност је била велика, посебно због неконституисања нове државе, па су револуционарна очекивања порасла. Устанак у Осијеку угушен је 22. јула, док је у Вараждину било борби 23. јула, а у Марибору 22–23. јула 1919. године. Број страдалих није био велики, нити је устанак имао већи одјек у новоствореној земљи. Комунисти нису успели у својим основним намерама, али су већ тада почели да праве мрежу илегалних организација у целој земљи.
Одакле је стизао новац?
Било је много револуционарних планова у лето 1919, укључујући и организовање атентата на регента Александра Карађорђевића. У сваком случају пропагандни материјал, агитатори и новац стизали су из Совјетске Русије и Совјетске Мађарске, а комунисти су планирали истински државни преврат, укључујући и легалну СРПЈ(к), која се спремала да револуционарним путем преузме власт. Убрзо је уследила реакција грађанске државе, која је масовно похапсила комунисте, што је довело до стагнације покрета. Највећи број ухапшених људи пуштен је на слободу после неколио месеци. Најстроже казне добили су „Пелагићевци“ оптужени за подизање револуције за коју је било пуно доказа.
У исто време комунистичку и републиканску пропаганду помагале су и суседне непријатељски расположене земље (Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска), као и неке „пријатељске“ (Румунија), из својих великодржавних националистичких побуда, без било какве идеолошке повезаности са бољшевицима.
Одакле борба против „српског милитаризма“ у новоствореној држави?
Комунисти су услед изостанка преливања револуције из Мађарске и репресије режима од јесени 1919. године отпочели снажну антимилитаристичку кампању, која се делимично наслањала и на нерасположење Хрвата и других народа да буду војни обвезници нове државе којом „владају Срби“. Појавиле су се веће групе наоружаних дезертера, на које су снажну пропаганду усмерили и левичари. Поново је било мањих побуна у којима су учешће узели и хрватски „клеро-франковци“.
Како је дошло до тзв. „Обзнане“ и репресије против комуниста?
Комунисти у Југославији нису имали снагу да сами покрену друштвени преврат, али јесу да застраше буржоазију, као што је говорио Сима Марковић. Серија штрајкова на железници, у рудницима и успех на парламентарним изборима 1920. године (добрим делом остварен на подлози повезивања са сепаратистима), као и повремени физички сукоби, натерали су власт да оштрије поступи према КПЈ. Донета је „Обзнана“ (29. децембар 1920) којим је забрањена комунистичка пропаганда, агитација, деловање. После репресије државе млађи део комуниста окренуо се отвореном револуционарном терору и атентатима.
После убиства министра Милорада Драшковића и неуспелог атентата на краља Александра, држава је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави против комуниста, анархиста и других“ којима је КПЈ стављена ван закона, а њеним посланицима у Скупштини Краљевине СХС одузети су мандати. Реакција државе била је груба, није се размишљало о свим последицама потпуног прогона комуниста, као и простору за многе злоупотребе Закона који није био ни утемељен у Уставу.
Следећих двадесет година комунисти су деловали у илегали, изван друштвеног система грађанске државе. Какве су последице?
Изолована Партија искључена из парламентарног живота убрзо је потпуно бољшевизирана, а од 1924. отворено се окренула ка уништењу Југославије и подредила директивама централе у Москви. КПЈ је до 1941. године претрпела бројне организационе и кадровске промене, али је основни циљ револуционарног преврата остао исти, с тим да је осим социјалне неправде као покретачку снагу за своје акције добила и озлојеђеност свих који су претрпели притисак државе под оптужбом да су комунисти.
Све је то припремало плодно тле за грађански рат који ће почети 1941. године.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Печат :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
#Комунизам #Злочин #Црвени #Терор #Партизани #Четници #Србија
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.