Данас 24. марта 2019.године наврашава се двадесет година од почетка агресије на Савезну Републику Југославију ( Србија и Црна Гора) коју је извршио НАТО пакт на челу са Америком, Немачком, Енглеском, Француском, Италијом и још четрнаест држава такозваног цивилизованог света.
Агресија је извршена без дозволе Савета безбедности Уједињених Нација. За време агресије, погинуло је око 2500 грађана Србије и Црне Горе од тога деце око 30 %, рањено је око 10.000 грађана од тога деце око 40 %, оштећене су 33 болнице, 480 школа, виших школа и факултета, 23 железничке станице, 16 путева, 14 аеродрома, 50 предајника, 35 електричних централа, неколико стотина фабрика, неколико хиљада стамбених објеката, многе цркве, манастири и историјски споменици на Косову и Метохији. Материјална штета износи око 100 милијарде долара. Агресор је бацио на територију Србије поготово на територију Косова и Метохије преко 10 тона осиромашеног уранијума. Са Косова и Метохије је избегло преко 250.000 Срба и других грађана. Последице су су огромне. Према извештајима еминентних медицинских стручњака у Србији број оболелих од малигних обољења је годишње око 30.000 а умире око 20.000 грађана.
Такође,ове године се навршава двадест година од доношења резолуције 1244 СБ УН, која је донета 10.јуна 1999.године и којом је окончана агресија НАТО пакта на СРЈ (Србија и Црна Гора). Доношењу резолуције је претходило потписивање Београдског споразума 3. јуна 1999. године. Након тога је потписан Кумановски споразум, који је поред осталог подразумевао повлачење српске војске и полиције са територије Косова и Метохије, са људством, свом опремом и комплетним наоружањем.
Подсећам, да у Уставу Србије из 2006. године у уводном делу стоји преамбула „Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности грађана и етничких заједница у Србији,полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохије следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима,грађани Србије доносе Устав Републике Србије“.
Хронологија догађаја који су претходили агресији НАТО пакта на СРЈ
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
4. На састанку 25. марта 1998. године у Бону министри спољних послова чланица Контакт групе издају ново саопштење. Поред осталог, у саопштењу наводе да се начела за решавање косовског проблема заснивају на територијалној целовитости СРЈ (Србија и Црна Гора),стандардима ОЕБС-а Хелсиншкој декларацији и Повељи Уједињених нација,
5.СБ УН дана 31. марта 1998. године на основу саопштења и начела која је усвојила Контакт група дана 9. и 25.марта 1998. године усваја Резолуцију 1160, у којој поред осталог пише:
6. Савет безбедности УН дана 23. септембра 1998. године је усвојио резолуцију 1199 у којој пише:
- да се изнова потврђују циљеви Резолуције СБ УН број 1160 од 31. марта 1998. године, изражава подршку мирном решењу косовског питања, који би подразумевао статус Косова, суштински већи степен аутономије и значајну самоуправу,
- изнова потврђује приврженост свих чланица суверенитету и територијалној веловитости СР Југославије,
7. У Београду је дана 16. октобра 1998. године је потписан Споразум о Косовској верификационој комисији Организације за европску безбедност и сарадњу између СРЈ и ОЕБС-а. ОЕБС изјављује своје поштовање суверинитета и територијалног интегритета СРЈ, свих држава у региону у свему као у Повељи УН, начелима Хесинсшке декларације и Париске повеље. ОЕБС је преузео обавезу да помогне СР Југославији спровођење Резолуције СБ УН 1160 и 1199 .
Верификациона комисија коју је предводио Вилијем Вокер обавила је контролу војних средстава у СРЈ (Србија и Црна Гора), а поготову су се интересовали за ПВО систем. У свом раду верификатори су били педантни, пребројавали су оруђа, упоређивали са бројевима на ракетама и лансирним механизмима и сравњивали су их са својим списковима.
8. На основу постигнутог Споразума између ОЕБС-а и СРЈ од 16.10. 1998. године СБ УН усваја дана 24. октобра 1998. године Резолуцију 1203 у којој поред осталог пише:
- да се СБ позива на претходно усвојене резолуције 1160 и 1199 и на важност мирног решења проблема Косова,
- СБ УН поздравља потписивање Споразума од 16.10.1998.године,
- СБ УН се позива на циљеве из Резолуција 1160 и 1199 из 1998.године,
- СБ УН потврђује изнова приврженост свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости СРЈ (Србија и Црна Гора),
-Захтева се од косовских Албанаца да осуде све терористичке акције,
9. Контакт група дана 29. јануара 1999. године у Лондону, након састанка министара својих држава чланица, издаје саопштење у коме стоји:
-основа за правично решење мора да укључи и начела која је успоставила ова група,
-помињу се елементи за суштинску аутономију,
-уважава се став преговарача да су идентификоване одређене тачке које захтевају коначне преговоре између страна,- Контакт група одлучује да позове представнике влада СРЈ и Републике Србије као и представнике косовских Албанаца у Рамбује 6. фебруара 1999. године. Копредседавајући су Ибер Ведрин и Робин Кук, ради отпочињења преговора уз непосредно учешће Контакт групе.
Овим саопшењем Контакт група је позвала Владу суверене државе СРЈ и Владу Србије да учествују на преговорима ради разговора о налажењу мирног решења за проблем Косова и Метохије а све то на основу претходно установљених начела.
10. Припреме за почетак рада скупа у Рамбујеу су завршене пошто су утврђена начела, а то су начела установљена саопштењем Контакт групе од 9. марта 1998 године у Лондону, затим саопштењем исте групе од 25. марта 1998. године у Бону и најзад саопштењем исте групе од 29. јануара 1999. године којим су потврђена начела из претходних саопштења од 9. и 25. марта 1998. године.
Начела за решавање косовског проблема треба да буду заснована на територијалној целовитости СРЈ (Србије и Црне Горе) а све у складу са стандардима ОЕБС-а, Хесиншком декларацијом и Повељом УН.
11. Председник СБ УН дана 29. јануара 1999. године издаје Саопштење којим изражава подршку Савета безбедности саопштењима Контакт групе од 29. јануара 1999. године као и постизању политичког споразума заснованог на суштинској аутономији и једнакости свих грађана и етничких заједница на Косову и изнова потврђује своју приврженост суверенитету и територијалној целовитости СРЈ.
12. Влада СРЈ и Влада Србије су на основу претходно утврђених начела и услова, како су наведена у Лондоснком саопштењу од 29. јануара 1999. године а која су изнова потврђена истога дана од стране СБ УН, послале своју делегацију у Рамбујеу која је изразила сагласност са напред наведеним начелима и условима. То је био Споразум из Рамбујеа о Начелима скупа у Рамбујеу за мирно решење проблема Космета.
Дипломатски скуп у Рамбујеу почео је дана 6. фебруара 1999. године.
Делегацију СРЈ и Србије су чинили Никола Шаиновић, Ратко Марковић, Владан Кутлешић, Владимир Штамбук као и представници САП Косова и Метохије Војислав Живковић, Ибро Вајт, Гуљбехар Реуфи-Шабовић, Љуан Кока, Фаик Јашари, Зејнел Абедин Курејш, Ћерим Абази, Рефик Санадовић и Сокољ Чусе, дакле представници Срба, Црногораца, Алабанаца, Турака, Рома, Горанаца, Муслимана и Египћана.
Делегацију косметских Албанаца су чинили Хашим Тачи, Ибрахим Ругова, Фехми Агани, Бујор Букоши, Едита Тахири, Идриз Ајети, Марк Краснићи, Реџеп Ћосја, Хидајет Хисени, Бајрам Косуми, Мехмет Хајризи, Ветон Сурои, Бљерим Шаља, Јакуп Краснићи, Рам Буја, Азем Суља и Џавит Халити.
Копреседавајући на овом скупу су били француз Ибер Ведрин и Енглез Робин Кук. Делегација СРЈ и Србије су прихватиле разговоре о НАЦРТУ правног споразума о решавању проблема на Косову и Метохији све у складу са начелима и условима који су постављени саопштењем Контакт групе од 29. јануара 1999. године.
Дана 11. фебруара 1999. године делегација Србије је издала саопштење у коме је навела десет начела као основу за будући политички споразум о самоуправи на Косову и Метохији, поступајући у свему према начелима које је поставила Контакт група. Намера делегације СРЈ и Србије је била да се поводом овога састане са представницима косовских Албанаца, како је било предвиђено Лондонским саопштењем. До састанка није дошло, јер су представници албанских сепаратиста захтевали независност целе покрајине Косова и Метохије, што би значило одвајање покрајине Косова и Метохије од СРЈ Југославије и од Србије. Представници Влада СРЈ и Србије су одбили да се састану са албанским сепаратистима и нису прихватиле овакав предлог албанских сепаратиста а што је било у складу са раније усвојеним начелима да Косово и Метохија треба да добије аутономију оквиру југословенског и српског правног поретка а све у складу са одлуком Контакт групе од 29. јануара 1999.године.
У оваквој ситуацији, не кривицом Владе СРЈ и Србије, долази до прекида скупа, који наставља са радом 23. фебруара 1999. године.
- Портал КМ новине доноси студију Михајла Т. Макића, судије у пензији, о узроцима, догађајима и последицама усвајања Резолуције Уједињених нација 1244
Агресија је извршена без дозволе Савета безбедности Уједињених Нација. За време агресије, погинуло је око 2500 грађана Србије и Црне Горе од тога деце око 30 %, рањено је око 10.000 грађана од тога деце око 40 %, оштећене су 33 болнице, 480 школа, виших школа и факултета, 23 железничке станице, 16 путева, 14 аеродрома, 50 предајника, 35 електричних централа, неколико стотина фабрика, неколико хиљада стамбених објеката, многе цркве, манастири и историјски споменици на Косову и Метохији. Материјална штета износи око 100 милијарде долара. Агресор је бацио на територију Србије поготово на територију Косова и Метохије преко 10 тона осиромашеног уранијума. Са Косова и Метохије је избегло преко 250.000 Срба и других грађана. Последице су су огромне. Према извештајима еминентних медицинских стручњака у Србији број оболелих од малигних обољења је годишње око 30.000 а умире око 20.000 грађана.
Такође,ове године се навршава двадест година од доношења резолуције 1244 СБ УН, која је донета 10.јуна 1999.године и којом је окончана агресија НАТО пакта на СРЈ (Србија и Црна Гора). Доношењу резолуције је претходило потписивање Београдског споразума 3. јуна 1999. године. Након тога је потписан Кумановски споразум, који је поред осталог подразумевао повлачење српске војске и полиције са територије Косова и Метохије, са људством, свом опремом и комплетним наоружањем.
Подсећам, да у Уставу Србије из 2006. године у уводном делу стоји преамбула „Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности грађана и етничких заједница у Србији,полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохије следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима,грађани Србије доносе Устав Републике Србије“.
Хронологија догађаја који су претходили агресији НАТО пакта на СРЈ
1. У току 1998. године на Косову и Метохији се развио организовани и илегални оружани покрет албанских сепаратиста. Водили су се оружани сукоби између терористичких албанских снага и легалних оружаних снага СРЈ (Србије и Црне Горе). Крајњи циљ албанских сепаратиста је био отцепљење Косова и Метохије од Србије и претварање Косова и Метохије у независну албанску државу,
2. Међународна заједница показује интересовање и СБ УН оснива „Контакт групу“ коју чине, САД, Русија, Француска, Енглеска, Шпанија. Циљ групе је налажење политичког решења за проблем Косова и Метохије. У јесен 16. октобра 1998. године ОЕБС и СРЈ (Србија и Црна Гора) закључују Споразум којим међународна заједница јемчи суверинитет и територијалну целовитост СР Југославији (Србија и Црна Гора),
3. У Лондону су се дана 9. марта 1998. године састали министри спољних послова чланица Контакт групе дана и том приликом издали саопштење у коме стоји:
2. Међународна заједница показује интересовање и СБ УН оснива „Контакт групу“ коју чине, САД, Русија, Француска, Енглеска, Шпанија. Циљ групе је налажење политичког решења за проблем Косова и Метохије. У јесен 16. октобра 1998. године ОЕБС и СРЈ (Србија и Црна Гора) закључују Споразум којим међународна заједница јемчи суверинитет и територијалну целовитост СР Југославији (Србија и Црна Гора),
3. У Лондону су се дана 9. марта 1998. године састали министри спољних послова чланица Контакт групе дана и том приликом издали саопштење у коме стоји:
- да је деловање сепаратиста на Косову и Метохији окарактерисано као тероризам,
- основна начела за решавање проблема Косова треба да буду заснована на територијалној целовитости СРЈ (Србија и Црна Гора),и да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, са Хелсиншком декларацијом и Повељом Уједињених нација,
- решење мора да узме у обзир права косовских Албанаца и свих других грађана који живе на Косову,
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
4. На састанку 25. марта 1998. године у Бону министри спољних послова чланица Контакт групе издају ново саопштење. Поред осталог, у саопштењу наводе да се начела за решавање косовског проблема заснивају на територијалној целовитости СРЈ (Србија и Црна Гора),стандардима ОЕБС-а Хелсиншкој декларацији и Повељи Уједињених нација,
5.СБ УН дана 31. марта 1998. године на основу саопштења и начела која је усвојила Контакт група дана 9. и 25.марта 1998. године усваја Резолуцију 1160, у којој поред осталог пише:
- да са захвалношћу уважава изјаве министра спољних послова чланица Контакт групе од 9.и 25. марта 1998.
- године,као и предлог о забрани увоза оружја у СРЈ (Србија и Црна Гора) укуључујући и Косово,
- Потврђујући приврженост свих држава – чланица суверенитету и територијалној целовитости СРЈ, позива власт у Београду и вођство косовских Албанаца да хитно приступе дијалогу,
- сагласан је да основна начела за решавање косовскохг проблема буду заснована на територијалној целовитости СРЈ, да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, Хелсинсшким декларацијом из 1975. године и Повељом УН, а све у складу са предлозима садржаним у изјавама Контакт Групе од 9. и 25. марта 1998. године.
6. Савет безбедности УН дана 23. септембра 1998. године је усвојио резолуцију 1199 у којој пише:
- да се изнова потврђују циљеви Резолуције СБ УН број 1160 од 31. марта 1998. године, изражава подршку мирном решењу косовског питања, који би подразумевао статус Косова, суштински већи степен аутономије и значајну самоуправу,
- изнова потврђује приврженост свих чланица суверенитету и територијалној веловитости СР Југославије,
7. У Београду је дана 16. октобра 1998. године је потписан Споразум о Косовској верификационој комисији Организације за европску безбедност и сарадњу између СРЈ и ОЕБС-а. ОЕБС изјављује своје поштовање суверинитета и територијалног интегритета СРЈ, свих држава у региону у свему као у Повељи УН, начелима Хесинсшке декларације и Париске повеље. ОЕБС је преузео обавезу да помогне СР Југославији спровођење Резолуције СБ УН 1160 и 1199 .
Вилијем Вокер |
8. На основу постигнутог Споразума између ОЕБС-а и СРЈ од 16.10. 1998. године СБ УН усваја дана 24. октобра 1998. године Резолуцију 1203 у којој поред осталог пише:
- да се СБ позива на претходно усвојене резолуције 1160 и 1199 и на важност мирног решења проблема Косова,
- СБ УН поздравља потписивање Споразума од 16.10.1998.године,
- СБ УН се позива на циљеве из Резолуција 1160 и 1199 из 1998.године,
- СБ УН потврђује изнова приврженост свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости СРЈ (Србија и Црна Гора),
-Захтева се од косовских Албанаца да осуде све терористичке акције,
9. Контакт група дана 29. јануара 1999. године у Лондону, након састанка министара својих држава чланица, издаје саопштење у коме стоји:
-основа за правично решење мора да укључи и начела која је успоставила ова група,
-помињу се елементи за суштинску аутономију,
-уважава се став преговарача да су идентификоване одређене тачке које захтевају коначне преговоре између страна,- Контакт група одлучује да позове представнике влада СРЈ и Републике Србије као и представнике косовских Албанаца у Рамбује 6. фебруара 1999. године. Копредседавајући су Ибер Ведрин и Робин Кук, ради отпочињења преговора уз непосредно учешће Контакт групе.
Овим саопшењем Контакт група је позвала Владу суверене државе СРЈ и Владу Србије да учествују на преговорима ради разговора о налажењу мирног решења за проблем Косова и Метохије а све то на основу претходно установљених начела.
10. Припреме за почетак рада скупа у Рамбујеу су завршене пошто су утврђена начела, а то су начела установљена саопштењем Контакт групе од 9. марта 1998 године у Лондону, затим саопштењем исте групе од 25. марта 1998. године у Бону и најзад саопштењем исте групе од 29. јануара 1999. године којим су потврђена начела из претходних саопштења од 9. и 25. марта 1998. године.
Начела за решавање косовског проблема треба да буду заснована на територијалној целовитости СРЈ (Србије и Црне Горе) а све у складу са стандардима ОЕБС-а, Хесиншком декларацијом и Повељом УН.
Савезна Република Југославија |
11. Председник СБ УН дана 29. јануара 1999. године издаје Саопштење којим изражава подршку Савета безбедности саопштењима Контакт групе од 29. јануара 1999. године као и постизању политичког споразума заснованог на суштинској аутономији и једнакости свих грађана и етничких заједница на Косову и изнова потврђује своју приврженост суверенитету и територијалној целовитости СРЈ.
12. Влада СРЈ и Влада Србије су на основу претходно утврђених начела и услова, како су наведена у Лондоснком саопштењу од 29. јануара 1999. године а која су изнова потврђена истога дана од стране СБ УН, послале своју делегацију у Рамбујеу која је изразила сагласност са напред наведеним начелима и условима. То је био Споразум из Рамбујеа о Начелима скупа у Рамбујеу за мирно решење проблема Космета.
ПОЧЕТАК СКУПА У РАМБУЈЕУ
Дипломатски скуп у Рамбујеу почео је дана 6. фебруара 1999. године.
Делегацију СРЈ и Србије су чинили Никола Шаиновић, Ратко Марковић, Владан Кутлешић, Владимир Штамбук као и представници САП Косова и Метохије Војислав Живковић, Ибро Вајт, Гуљбехар Реуфи-Шабовић, Љуан Кока, Фаик Јашари, Зејнел Абедин Курејш, Ћерим Абази, Рефик Санадовић и Сокољ Чусе, дакле представници Срба, Црногораца, Алабанаца, Турака, Рома, Горанаца, Муслимана и Египћана.
Делегацију косметских Албанаца су чинили Хашим Тачи, Ибрахим Ругова, Фехми Агани, Бујор Букоши, Едита Тахири, Идриз Ајети, Марк Краснићи, Реџеп Ћосја, Хидајет Хисени, Бајрам Косуми, Мехмет Хајризи, Ветон Сурои, Бљерим Шаља, Јакуп Краснићи, Рам Буја, Азем Суља и Џавит Халити.
Копреседавајући на овом скупу су били француз Ибер Ведрин и Енглез Робин Кук. Делегација СРЈ и Србије су прихватиле разговоре о НАЦРТУ правног споразума о решавању проблема на Косову и Метохији све у складу са начелима и условима који су постављени саопштењем Контакт групе од 29. јануара 1999. године.
Дана 11. фебруара 1999. године делегација Србије је издала саопштење у коме је навела десет начела као основу за будући политички споразум о самоуправи на Косову и Метохији, поступајући у свему према начелима које је поставила Контакт група. Намера делегације СРЈ и Србије је била да се поводом овога састане са представницима косовских Албанаца, како је било предвиђено Лондонским саопштењем. До састанка није дошло, јер су представници албанских сепаратиста захтевали независност целе покрајине Косова и Метохије, што би значило одвајање покрајине Косова и Метохије од СРЈ Југославије и од Србије. Представници Влада СРЈ и Србије су одбили да се састану са албанским сепаратистима и нису прихватиле овакав предлог албанских сепаратиста а што је било у складу са раније усвојеним начелима да Косово и Метохија треба да добије аутономију оквиру југословенског и српског правног поретка а све у складу са одлуком Контакт групе од 29. јануара 1999.године.
У оваквој ситуацији, не кривицом Владе СРЈ и Србије, долази до прекида скупа, који наставља са радом 23. фебруара 1999. године.
Аутор: Михајло Т. Макић
судија у пензији
судија у пензији
У другом делу анализе о узроцима који су довели до усвајања Резолуције 1244, догађајима који су претходили, односу Међународне заједницима према шиптарским сепаратистима и присили која је утирала пут агресији Србије - читајте сутра!
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.