"Институција
«овлашћеног лица» је једна од основа стварања политичке олигархије и
административне бирократије без икакве одговорности држављанима, тј.
народу, Републике Србије."
Устав Републике Србије може да се прочита на, и пресними са, ипростора Народне скупштине: http://www.parlament.gov.rs/народна-скупштина.115.html. Од свих уставних начела за овај текст су меродавна уставна начела од члана 1 до члана 6 Устава. Неки битни чланови Устава за овај текст се цитирају у тексту.
Устав утврђује обавезу законодавне, извршне и судске власти да у равнотежи свака од њих контролише друге две гране власти. Свака од њих је одговорна другим двема са становишта да ли поштује Устав и да ли извршава своје уставне обавезе. Посредно или непосредно су све три гране власти одговорне народу Републике Србије. Народ је њима пружио поверење да у његово име оне врше власт.
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ И ЗАКЛЕТВА ДРЖАВНОГ РУКОВОДИОЦА
Из другог става члана 97 Устав проистичу обавезе и одговорности врховних државних органа и руководилаца за извршавање својих уставних и законских дужности. Њихово извршавање они гарантују својим заклетвама датим народу Републике Србије. Заклетва је свечана изјава дата под пуном моралном и материјалном одговорношћу чије испуњење њен давалац гарантује својом чашћу.
ОДГОВОРНОСТ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА. ЗАКЛЕТВА НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА
Народна скупштина одговара Влади и председнику Републике. Народни посланик треба да одговара народу пошто га је народ изабрао. Међутим, народни посланик је заштићен имунитетом. Народни посланик обавезно полаже следећу заклетву:
Значај заклетве народног посланика
Без полагања заклетве изабрани кандидат за народног посланика не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције народног посланика. Народни посланик одбацивањем своје заклетве губи легитимитет да и даље извршава дужности и обавља функције народног посланика, тј. да и даље буде народни посланик.
ОДГОВОРНОСТ И ЗАКЛЕТВА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
Из првог става члана 114 Устава проистиче да је председник Републике директно одговоран пунолетним држављанима (бирачима, народу) Републике Србије. Председник Републике одговара још и Народној скупштини и Уставном суду.
3. и 4. став утврђују права, дужности и обавезе које има једино председник Републике.
Значај председничке заклетве
Изабрани председник Републике не може да стекне легитимитет да обавља функције и врши дужности председника Републике, те не може да ступи на дужност председника Републике ако не положи председничку заклетву. Председник Републике одбацивањем своје председничке заклетве губи легитимитет да и даље буде председник Републике.
Оставка и смењивање председника Републике су уставне легитимне институције.
ОДГОВОРНОСТ ВЛАДЕ И ЊЕНОГ ЧЛАНА, ЊЕГОВА ЗАКЛЕТВА
Влада одговара Народној скупштини. Сваки члан Владе је обавезан да положи следећу заклетву:
Значај заклетве члана Владе
Изабрани кандидат за члана Владе не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције члана Владе ако не положи заклетву. Он може, као и цела Влада, да поднесе оставку или да буде смењен.
ОДГОВОРНОСТ И ЗАКЛЕТВА СУДИЈЕ УСТАВНОГ СУДА
Судија је у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону. Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен. Судија Уставног суда обавезно полаже следећу заклетву:
Значај заклетве судије Уставног суда
Без полагања заклетве изабрани кандидат за судију Уставног суда не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције судије Уставног суда. Одбацивањем своје заклетве губи тај легитимитет. Он може да буде смењен.
ПРОТИВУСТАВНОСТ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ СУКОБА ИНТЕРЕСА ПРИ ВРШЕЊУ ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА
Чланом 2 Закона о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција је државна функција поистовећена с јавном функцијом. То је супротно првом ставу члана 6 Устава који разликује јавну функцију од државне функције. По том Закону се тумачи да функција председника политичке странке није јавна функција те да он може истовремено да буде и председник Републике, што не дозвољава члан 6 Устава. Александар ВУЧИЋ, уз одобравање Народне скупштине и Уставног суда крши Устав као двоструки председник: Републике и Српске напредне странке.
НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О УСТАВНОМ СУДУ: ГРАЂАНИН НИЈЕ ОВЛАШЋЕН ДА СЕ ОБРАТИ УСТАВНОМ СУДУ
Уставни суд штити уставност, људска права и слободе, и одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана.
Члан 50 Закона о Уставном суду уводи институцију «овлашћеног лица», која не постоји у Уставу и нема основу у Уставу. На основу тога и чланова 80 и 93 Устава, Уставни суд је заузео противуставан став да грађанин нема право да поднесе иницијативу Уставном суду да Суд покрене поступак за оцену уставности рада председника Републике или за забрану рада политичкој странци.
Устав не одређује ко (не)може да поднесе иницијативу Уставном суду да Уставни суд покрене тај поступак. Устав није одузео право грађанину да предложи Уставном суду да Уставни суд покрене поступак забране рада политичке странке. То право грађанина проистиче из 1. члана, 2. члана и 1. става члана 37 Устава.
Законодавац је увођењем институције «овлашћеног лица» у члану 50 Закона о Уставном суду, одузео грађанину правну способност гарантовану му Уставом, одузимајући му право да се обрати Уставном суду иницијативом да Уставни суд покрене поступак оцене уставности и/или рада политичке организације и/или органа власти (било Народне скупштине или председника Републике или Владе).
Институција «овлашћеног лица» је једна од основа стварања политичке олигархије и административне бирократије без икакве одговорности држављанима, тј. народу, Републике Србије. Позивајући се на институцију «овлашћеног лица» Уставни суд је одбио да покрене поступак оцене уставности и законитости рада Демократске странке, Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке и одбио је да покрене поступак забране њиховог рада.
Катастрофалне последице не само противуставних деловања тих странака, посебно њихових председника, већ и наведених одбијања Уставног суда заснованих на противуставној институцији «овлашћеног лица», захтевају велики и дугорочан напор целог народа да се оне уклоне.
Последица је да је Уставни суд заузео противуставан став да једино Народна скупштина има право да покрене поступак разрешења председника Републике. То руши демократију, слободе и права грађана. Кад је председник Републике, било Борис ТАДИЋ или Александар ВУЧИЋ, противуставно (а Уставни суд остаје нем пред тим, уместо да заштити уставност ради чега и постоји!) истовремено и председник политичке странке која убедљиво има највише народних посланика у Народној скупштини, и са својим коалиционим партнером има апсолутну већину, онда је Народна скупштина паралисана. Није у стању да покрене уставни поступак разрешења председника Републике. Ако грађанин не би имао право да предложи Уставном суду да Суд покрене поступак разрешења председника Републике онда би биле уништене и демократија и слободе и људска права у Републици Србији. Данас, као Борис ТАДИЋ од 2008. до 2012. преко Демократске странке, председник Републике Александар ВУЧИЋ влада Народном скупштином преко Српске напредне странке (и њених коалиционих партнера) као противуставни председник те странке. Својим противуставним ставом Уставни суд постаје саучесник председнику Републике (сада Александру ВУЧИЋУ) у одбацивању Устава, рушења државе, уништавања слободе и људских права, омогућавајући јачање и ширење окупације Републике Србије и њеног народа. Тако се учвршћују политичка олигархија и њена самовоља.
НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ И ЗАКОНА О ИЗБОРУ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
Закон о председнику Републике је у потпуној супротности трећем ставу члана 116 Устава по коме једно лице може највише два пута да буде бирано (тј. кандидовано) за председника Републике, али је у складу са трећим ставом члана 86 Устава Републике Србије из 1990. године, који дозвољава да једно лице буде највише два пута изабрано за председника Републике!
Уставни суд је својим Закључком одбацио тај предлог. Образложио је да то није предмет за Закон о председнику Републике већ за Закон о избору председника Републике. Уставни суд је задржао да у Закону о председнику Републике остане да важи његов члан 12 и даље упркос његове супротности важећем Уставу! Уставни суд наставља да поштује и примењује неважећи Устав из 1990. године уместо важећег Устава из 2006. године! ЗАШТО? Коме Уставни суд одговара за то? Коме законодавац, Народна скупштина, одговара за такво непоштовање и омаловажавање важећег Устава? Они одговарају грађанима, тј. народу, Републике Србије. Они су изиграли поверење народа. Они не могу више да врше власт у име народа.
Уставном суду је била поднета иницијатива да Уставни суд оцени уставност чланова 18 и 21 Закона о избору председника Републике. Члан 18 тог Закона не утврђује који проценат бирача изашлих на гласање чини да је гласање за председника Републике легитимно. Члан 21 истог Закона омогућује чак и да лице с једним гласом „ЗА“ буде изабрано за председника Републике! Није ли то спрдање с демократијом? Уставни суд је одбацио ту иницијативу. Уставни суд је подржао да је и са само једним бирачем, који је изашао да гласа, гласање за избор председника Републике пуноважно и да његов глас „ЗА“ значи да је предложени кандидат изабран за ту највишу државну функцију!
Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.
Члан 111 Устава
Зар може да буде веће изигравање, омаловажавање, првог члана Устава и члана 111 Устава него што омогућавају чланови 18 и 21 Закона о избору председника Републике? Зар може лице (на пример Александар ВУЧИЋ) које нема подршку ни 30% од укупног броја бирача да изражава државно јединство Републике Србије? Те законске одредбе директно уништавају демократију, супротно члану 1 Устава.
Својство председника Републике одређено чланом 111 Устава може да има само лице које добије подршку више од 50% од укупног броја бирача!
ПРОТИВУСТАВНОСТ ЧЛАНОВА ЗАКОНА О ИЗБОРУ НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА: ПРОТИВУСТАВНО ОЗАКОЊЕЊЕ КРАЂЕ ГЛАСОВА
Народној скупштини је била поднета петиција да укине законску правоснажност чланова 81, 82 и другог става члана 83 Закона о избору народних посланика јер они озакоњују крађу гласова бирача и уништавају демократију, људска права, слободе, равноправност и владавину права.
Народна скупштина до сад није прихватила ову петицију. Док те одредбе буду важиле озакоњује се да се гласови бирача дати странкама које нису добиле више од 5% гласова дају великим странкама. Тиме се озакоњује крађа гласова бирача и делује супротно једнакости грађана пред Уставом и законом гарантованом првим ставом члана 21 Устава.
Такође је била поднета иницијатива Уставном суду да Суд покрене поступак оцене уставности чланова 81, 82 и другог става члана 83 Закона о избору народних посланика 14.11.2017. године. Уставни суд је одбацио ту иницијативу.
 |
| Љубомир Т. Грујић |
НАЧЕЛА УСТАВА МЕРОДАВНА ЗА ОВАЈ ТЕКСТ
Устав Републике Србије може да се прочита на, и пресними са, ипростора Народне скупштине: http://www.parlament.gov.rs/народна-скупштина.115.html. Од свих уставних начела за овај текст су меродавна уставна начела од члана 1 до члана 6 Устава. Неки битни чланови Устава за овај текст се цитирају у тексту.
ОДГОВОРНОСТ
Устав утврђује обавезу законодавне, извршне и судске власти да у равнотежи свака од њих контролише друге две гране власти. Свака од њих је одговорна другим двема са становишта да ли поштује Устав и да ли извршава своје уставне обавезе. Посредно или непосредно су све три гране власти одговорне народу Републике Србије. Народ је њима пружио поверење да у његово име оне врше власт.
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ И ЗАКЛЕТВА ДРЖАВНОГ РУКОВОДИОЦА
Из другог става члана 97 Устав проистичу обавезе и одговорности врховних државних органа и руководилаца за извршавање својих уставних и законских дужности. Њихово извршавање они гарантују својим заклетвама датим народу Републике Србије. Заклетва је свечана изјава дата под пуном моралном и материјалном одговорношћу чије испуњење њен давалац гарантује својом чашћу.
ОДГОВОРНОСТ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА. ЗАКЛЕТВА НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА
Народна скупштина одговара Влади и председнику Републике. Народни посланик треба да одговара народу пошто га је народ изабрао. Међутим, народни посланик је заштићен имунитетом. Народни посланик обавезно полаже следећу заклетву:
- "Заклињем се да ћу дужност народног посланика обављати предано, поштено, савесно и верно Уставу, бранити људска и мањинска права и гра-ђанске слободе и по најбољем знању и умећу служити грађанима Србије, ис-тини и правди!"
Значај заклетве народног посланика
Без полагања заклетве изабрани кандидат за народног посланика не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције народног посланика. Народни посланик одбацивањем своје заклетве губи легитимитет да и даље извршава дужности и обавља функције народног посланика, тј. да и даље буде народни посланик.
ОДГОВОРНОСТ И ЗАКЛЕТВА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
Председник Републике бира се на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом.
Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином полаже заклетву која гласи:
"Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."
1., 3. И 4. став члана 114 Устава
Из првог става члана 114 Устава проистиче да је председник Републике директно одговоран пунолетним држављанима (бирачима, народу) Републике Србије. Председник Републике одговара још и Народној скупштини и Уставном суду.
3. и 4. став утврђују права, дужности и обавезе које има једино председник Републике.
Значај председничке заклетве
Изабрани председник Републике не може да стекне легитимитет да обавља функције и врши дужности председника Републике, те не може да ступи на дужност председника Републике ако не положи председничку заклетву. Председник Републике одбацивањем своје председничке заклетве губи легитимитет да и даље буде председник Републике.
Оставка и смењивање председника Републике су уставне легитимне институције.
ОДГОВОРНОСТ ВЛАДЕ И ЊЕНОГ ЧЛАНА, ЊЕГОВА ЗАКЛЕТВА
Влада одговара Народној скупштини. Сваки члан Владе је обавезан да положи следећу заклетву:
Заклињем се на оданост Републици Србији и својом чашћу обавезујем да ћу поштовати Устав и закон, да ћу дужност члана Владе вршити савесно, одговорно и предано и бити посвећен очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије.
Члан 5 Закона о изменама и допунама Закона о Влади
Значај заклетве члана Владе
Изабрани кандидат за члана Владе не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције члана Владе ако не положи заклетву. Он може, као и цела Влада, да поднесе оставку или да буде смењен.
ОДГОВОРНОСТ И ЗАКЛЕТВА СУДИЈЕ УСТАВНОГ СУДА
Судија је у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону. Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен. Судија Уставног суда обавезно полаже следећу заклетву:
Заклињем се да ћу се у свом раду придржавати Устава и закона и да ћу своју дужност обављати часно, савесно и непристрасно".
Значај заклетве судије Уставног суда
Без полагања заклетве изабрани кандидат за судију Уставног суда не може да стекне легитимитет да обавља дужности и врши функције судије Уставног суда. Одбацивањем своје заклетве губи тај легитимитет. Он може да буде смењен.
ПРИМЕРИ ПРОТИВУСТАВНИХ ЗАКОНА
ПРОТИВУСТАВНОСТ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ СУКОБА ИНТЕРЕСА ПРИ ВРШЕЊУ ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА
Чланом 2 Закона о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција је државна функција поистовећена с јавном функцијом. То је супротно првом ставу члана 6 Устава који разликује јавну функцију од државне функције. По том Закону се тумачи да функција председника политичке странке није јавна функција те да он може истовремено да буде и председник Републике, што не дозвољава члан 6 Устава. Александар ВУЧИЋ, уз одобравање Народне скупштине и Уставног суда крши Устав као двоструки председник: Републике и Српске напредне странке.
НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О УСТАВНОМ СУДУ: ГРАЂАНИН НИЈЕ ОВЛАШЋЕН ДА СЕ ОБРАТИ УСТАВНОМ СУДУ
Уставни суд штити уставност, људска права и слободе, и одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације или удружења грађана.
Члан 50 Закона о Уставном суду уводи институцију «овлашћеног лица», која не постоји у Уставу и нема основу у Уставу. На основу тога и чланова 80 и 93 Устава, Уставни суд је заузео противуставан став да грађанин нема право да поднесе иницијативу Уставном суду да Суд покрене поступак за оцену уставности рада председника Републике или за забрану рада политичкој странци.
Устав не одређује ко (не)може да поднесе иницијативу Уставном суду да Уставни суд покрене тај поступак. Устав није одузео право грађанину да предложи Уставном суду да Уставни суд покрене поступак забране рада политичке странке. То право грађанина проистиче из 1. члана, 2. члана и 1. става члана 37 Устава.
Законодавац је увођењем институције «овлашћеног лица» у члану 50 Закона о Уставном суду, одузео грађанину правну способност гарантовану му Уставом, одузимајући му право да се обрати Уставном суду иницијативом да Уставни суд покрене поступак оцене уставности и/или рада политичке организације и/или органа власти (било Народне скупштине или председника Републике или Владе).
Институција «овлашћеног лица» је једна од основа стварања политичке олигархије и административне бирократије без икакве одговорности држављанима, тј. народу, Републике Србије. Позивајући се на институцију «овлашћеног лица» Уставни суд је одбио да покрене поступак оцене уставности и законитости рада Демократске странке, Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке и одбио је да покрене поступак забране њиховог рада.
Катастрофалне последице не само противуставних деловања тих странака, посебно њихових председника, већ и наведених одбијања Уставног суда заснованих на противуставној институцији «овлашћеног лица», захтевају велики и дугорочан напор целог народа да се оне уклоне.
Последица је да је Уставни суд заузео противуставан став да једино Народна скупштина има право да покрене поступак разрешења председника Републике. То руши демократију, слободе и права грађана. Кад је председник Републике, било Борис ТАДИЋ или Александар ВУЧИЋ, противуставно (а Уставни суд остаје нем пред тим, уместо да заштити уставност ради чега и постоји!) истовремено и председник политичке странке која убедљиво има највише народних посланика у Народној скупштини, и са својим коалиционим партнером има апсолутну већину, онда је Народна скупштина паралисана. Није у стању да покрене уставни поступак разрешења председника Републике. Ако грађанин не би имао право да предложи Уставном суду да Суд покрене поступак разрешења председника Републике онда би биле уништене и демократија и слободе и људска права у Републици Србији. Данас, као Борис ТАДИЋ од 2008. до 2012. преко Демократске странке, председник Републике Александар ВУЧИЋ влада Народном скупштином преко Српске напредне странке (и њених коалиционих партнера) као противуставни председник те странке. Својим противуставним ставом Уставни суд постаје саучесник председнику Републике (сада Александру ВУЧИЋУ) у одбацивању Устава, рушења државе, уништавања слободе и људских права, омогућавајући јачање и ширење окупације Републике Србије и њеног народа. Тако се учвршћују политичка олигархија и њена самовоља.
НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ И ЗАКОНА О ИЗБОРУ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
Закон о председнику Републике је у потпуној супротности трећем ставу члана 116 Устава по коме једно лице може највише два пута да буде бирано (тј. кандидовано) за председника Републике, али је у складу са трећим ставом члана 86 Устава Републике Србије из 1990. године, који дозвољава да једно лице буде највише два пута изабрано за председника Републике!
Уставни суд је својим Закључком одбацио тај предлог. Образложио је да то није предмет за Закон о председнику Републике већ за Закон о избору председника Републике. Уставни суд је задржао да у Закону о председнику Републике остане да важи његов члан 12 и даље упркос његове супротности важећем Уставу! Уставни суд наставља да поштује и примењује неважећи Устав из 1990. године уместо важећег Устава из 2006. године! ЗАШТО? Коме Уставни суд одговара за то? Коме законодавац, Народна скупштина, одговара за такво непоштовање и омаловажавање важећег Устава? Они одговарају грађанима, тј. народу, Републике Србије. Они су изиграли поверење народа. Они не могу више да врше власт у име народа.
Уставном суду је била поднета иницијатива да Уставни суд оцени уставност чланова 18 и 21 Закона о избору председника Републике. Члан 18 тог Закона не утврђује који проценат бирача изашлих на гласање чини да је гласање за председника Републике легитимно. Члан 21 истог Закона омогућује чак и да лице с једним гласом „ЗА“ буде изабрано за председника Републике! Није ли то спрдање с демократијом? Уставни суд је одбацио ту иницијативу. Уставни суд је подржао да је и са само једним бирачем, који је изашао да гласа, гласање за избор председника Републике пуноважно и да његов глас „ЗА“ значи да је предложени кандидат изабран за ту највишу државну функцију!
Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.
Члан 111 Устава
Зар може да буде веће изигравање, омаловажавање, првог члана Устава и члана 111 Устава него што омогућавају чланови 18 и 21 Закона о избору председника Републике? Зар може лице (на пример Александар ВУЧИЋ) које нема подршку ни 30% од укупног броја бирача да изражава државно јединство Републике Србије? Те законске одредбе директно уништавају демократију, супротно члану 1 Устава.
Својство председника Републике одређено чланом 111 Устава може да има само лице које добије подршку више од 50% од укупног броја бирача!
ПРОТИВУСТАВНОСТ ЧЛАНОВА ЗАКОНА О ИЗБОРУ НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА: ПРОТИВУСТАВНО ОЗАКОЊЕЊЕ КРАЂЕ ГЛАСОВА
Народној скупштини је била поднета петиција да укине законску правоснажност чланова 81, 82 и другог става члана 83 Закона о избору народних посланика јер они озакоњују крађу гласова бирача и уништавају демократију, људска права, слободе, равноправност и владавину права.
Народна скупштина до сад није прихватила ову петицију. Док те одредбе буду важиле озакоњује се да се гласови бирача дати странкама које нису добиле више од 5% гласова дају великим странкама. Тиме се озакоњује крађа гласова бирача и делује супротно једнакости грађана пред Уставом и законом гарантованом првим ставом члана 21 Устава.
Такође је била поднета иницијатива Уставном суду да Суд покрене поступак оцене уставности чланова 81, 82 и другог става члана 83 Закона о избору народних посланика 14.11.2017. године. Уставни суд је одбацио ту иницијативу.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.