"Србска историја је фалсификована како би им се створило неко имагинарно
право Албанаца, измишљено, створено на лажним премисама. Они се и данас
држе те велике историјске лажи како би оправдали своје тежње за отимањем
Косова".
Први проблем у вези са њима јесте питање имена. Они се појављују кроз историју под више имена. Они себе називају Шћипетари (наш превод ове речи је Шиптари). У том имену нема ничега погрдног, напротив. На њиховом језику ова реч значи „брђани“. Странци их називају Албанцима, по њиховој постојбини из које потичу а то је кавкаска Албанија. Дакле, они су живели на Кавказу а у то време, Јерменија је била велика краљевина, којој је и припадало подручје на којем су албанци живели. Јермени их сматрају својим племеном, односно, једним од својих племена. Друга чињеница која овоме иде у прилог, јесте то да у данашњем албанском језику постоји велики број јерменских речи, што никада није довољно истражено.
У то доба, Јерменија је била изузетно развијена, па су та племена под влашћу Јерменије усвајала њихову културу и језик. Резултати проучавања албанског језика и језика народа који живе на Кавказу су врло интересантни. Називи за бројеве у албанском језику и језику који се говори у Дагестану и на другим местима на Кавказу су у потпуности исти. Примери су број један, број стотину итд. Осим назива за бројеве, постоји заиста велики број јерменских речи које су присутне у данашњем албанском језику.
Међутим, у 8. веку долази до ратова између Хазара и Арапа где је линија сукоба била на Кавказу, баш у постојбини данашњих Албанаца (Шиптара) и тада је одређени број тих Албанаца примио Ислам. Након тога, 730. године, један хазарски принц познат као Барџир ушао је у јерменску покрајину Албанију и наложио погубљење свих оних који су примили нову веру. Део је погубљен али, већи део је пребегао код Арапа који су створили тзв. две „колоне“ од којих је једна отишла ка Саудијској Арабији а друга ка данашњој Сирији. Траг ове друге колоне се изгубио и до дана данашњег се не зна шта се са њом догодило.
Прва група, она која је отишла ка Саудијској Арабији, била је неупоредиво већа. Они су сточаре населили у пустињи, поред мора. Како сточари на таквом терену нису могли да опстану, Арапи их пребацују на Сицилију – острво које је у то доба било подељено између арапа и Ромеја (Римљана), чиме су на Сицилији појачали односно повећали муслиманско становништво. Албанце је на Сицилију довео њихов вођа по имену Азери Имер (у албанском народу ово име је широко познато) након чега су Ромеји уложили огромне напоре да баш на тој територији покрсте односно христијанизују становништво, у чему су само делимично успели.
Велики пораз Цариграда догодио се 1042 године, односно његове војске у Србији, после чега су уследили и немири. Тада је Ђорђо Манијак командант јужне Италије и Сицилије, покренуо напад са циљем да се стигне до Цариграда и да се преузме власт. У тај поход, он је повео Албанце као помоћне чете, о чему сведочи и његов савременик Михаило Талиота. Овај ромејски војни заповедник је са војском стигао на Балкан, успео би и да стигне до Цариграда, али, у несрећи приликом пада са коња, он гине, и ту се поход практично распао.
Ромеји нису желели албанске војнике на својој територији коју су заузели
и они су протерани на територију Србије. Пошто су им заплењене лађе
којима су допутовали, повратак на Сицилију за Албанце није био могућ, па
су зато, од Срба затражили територију на којој би се могли населити.
Кнез Војислав им за то даје место Рабан. Ово место било је погодно за
сточарство и налазило се у подножју планине Јабланице. По месту где су
сенаселили, ми смо их назвали Арбанаси.
Арбанаси су се бавили сточарством, живели су на катунима, а србски средњевековни закони (Дечански и Душанов законик) их штите, немају право да присвајају пашњаке али стоку коју гаје могли су напасати свуда, наравно, уз обавезу плаћања траварине – посебног сточарског пореза који се плаћао у грлима стоке. Овај порез је више био само формалност него стварна дажбина која би оптерећивала земљорадничку заједницу у оквирима средњевековне Србије.
Арбанаси су, на датој им територији, мирно живели до доласка Турака. Након тога су се „сетили“ како су и они некада били муслимани, те су себе прогласили такође Турцима. Претпоставка је да су то учинили зарад привилегија које су муслимани уживали током трајања отоманске власти. У тој држави, муслимани су имали све привилегије а „раја“ односно хришћани тешко да су имали икаква права. Тада Арбанаси почињу да се шире по другим србским земљама. Отимали су куће, обрадиву земљу итд. Турска администрација је била заиста ефикасна и све се тачно знало – и ко је ко и шта коме припада. Албанци су ишли за турском војском у такозвани башибозук – пљачку. Било је примера где су Султани слали војске да Албанце умире. Слани су низами а једном приликом је у умиривању пљачкашких племена употребљена и артиљерија. Пљачке које су чинили, званична турска власт није подржавала, охрабривала нити одобравала.
Тако су Турци 1455. године, на земљи Вука Бранковића (Косово и Метохија) извршили попис познат као „Дефтер“. Оригинал овог документа чува се у историјском архиву у Истанбулу. По подацима из „Дефтера“ на Косову и Метохији је било 480 насеља, са укупно 12.985 кућа. Од тог броја, 12.840 кућа су биле србске односно у њима су живели Срби. Влашких кућа је по овом попису било укупно 75. На целом Косову и Метохији, по овом попису, укупно је било 46 албанских кућа. 17 Бугари, 5 Грци и по једна кућа Јевреја и католика. Дакле на целом простору од Проклетија до данашње административне линије са Србијом није било шиптарских насеља. Они су у србским насељима били око 2 % мањине, по која кућа у оквиру србских села.
Односи Албанаца и Срба били су добри. Ми смо их још називали и Власима, односно сточарима јер им је то била основна делатност и занимање. Термин Влах код нас се користио за све сточаре, и тај сталеж је добио име по старословенском богу сточарства Велесу (Волосу) . До доласка Турака података о непријатељству између Албанаца и Срба нема.
 |
Први проблем у вези са њима јесте питање имена. Они се појављују кроз историју под више имена. Они себе називају Шћипетари (наш превод ове речи је Шиптари). У том имену нема ничега погрдног, напротив. На њиховом језику ова реч значи „брђани“. Странци их називају Албанцима, по њиховој постојбини из које потичу а то је кавкаска Албанија. Дакле, они су живели на Кавказу а у то време, Јерменија је била велика краљевина, којој је и припадало подручје на којем су албанци живели. Јермени их сматрају својим племеном, односно, једним од својих племена. Друга чињеница која овоме иде у прилог, јесте то да у данашњем албанском језику постоји велики број јерменских речи, што никада није довољно истражено.
У то доба, Јерменија је била изузетно развијена, па су та племена под влашћу Јерменије усвајала њихову културу и језик. Резултати проучавања албанског језика и језика народа који живе на Кавказу су врло интересантни. Називи за бројеве у албанском језику и језику који се говори у Дагестану и на другим местима на Кавказу су у потпуности исти. Примери су број један, број стотину итд. Осим назива за бројеве, постоји заиста велики број јерменских речи које су присутне у данашњем албанском језику.
Сеоба Албанаца из Јерменије, своје прапостојбине
Међутим, у 8. веку долази до ратова између Хазара и Арапа где је линија сукоба била на Кавказу, баш у постојбини данашњих Албанаца (Шиптара) и тада је одређени број тих Албанаца примио Ислам. Након тога, 730. године, један хазарски принц познат као Барџир ушао је у јерменску покрајину Албанију и наложио погубљење свих оних који су примили нову веру. Део је погубљен али, већи део је пребегао код Арапа који су створили тзв. две „колоне“ од којих је једна отишла ка Саудијској Арабији а друга ка данашњој Сирији. Траг ове друге колоне се изгубио и до дана данашњег се не зна шта се са њом догодило.
Долазак на Сицилију
Прва група, она која је отишла ка Саудијској Арабији, била је неупоредиво већа. Они су сточаре населили у пустињи, поред мора. Како сточари на таквом терену нису могли да опстану, Арапи их пребацују на Сицилију – острво које је у то доба било подељено између арапа и Ромеја (Римљана), чиме су на Сицилији појачали односно повећали муслиманско становништво. Албанце је на Сицилију довео њихов вођа по имену Азери Имер (у албанском народу ово име је широко познато) након чега су Ромеји уложили огромне напоре да баш на тој територији покрсте односно христијанизују становништво, у чему су само делимично успели.
Долазак на србске територије
Велики пораз Цариграда догодио се 1042 године, односно његове војске у Србији, после чега су уследили и немири. Тада је Ђорђо Манијак командант јужне Италије и Сицилије, покренуо напад са циљем да се стигне до Цариграда и да се преузме власт. У тај поход, он је повео Албанце као помоћне чете, о чему сведочи и његов савременик Михаило Талиота. Овај ромејски војни заповедник је са војском стигао на Балкан, успео би и да стигне до Цариграда, али, у несрећи приликом пада са коња, он гине, и ту се поход практично распао.
 |
| Кавкаска Албанија |
Арбанаси су се бавили сточарством, живели су на катунима, а србски средњевековни закони (Дечански и Душанов законик) их штите, немају право да присвајају пашњаке али стоку коју гаје могли су напасати свуда, наравно, уз обавезу плаћања траварине – посебног сточарског пореза који се плаћао у грлима стоке. Овај порез је више био само формалност него стварна дажбина која би оптерећивала земљорадничку заједницу у оквирима средњевековне Србије.
Долазак Турака на Балкан и Арбанаси
Арбанаси су, на датој им територији, мирно живели до доласка Турака. Након тога су се „сетили“ како су и они некада били муслимани, те су себе прогласили такође Турцима. Претпоставка је да су то учинили зарад привилегија које су муслимани уживали током трајања отоманске власти. У тој држави, муслимани су имали све привилегије а „раја“ односно хришћани тешко да су имали икаква права. Тада Арбанаси почињу да се шире по другим србским земљама. Отимали су куће, обрадиву земљу итд. Турска администрација је била заиста ефикасна и све се тачно знало – и ко је ко и шта коме припада. Албанци су ишли за турском војском у такозвани башибозук – пљачку. Било је примера где су Султани слали војске да Албанце умире. Слани су низами а једном приликом је у умиривању пљачкашких племена употребљена и артиљерија. Пљачке које су чинили, званична турска власт није подржавала, охрабривала нити одобравала.
Косовски „Дефтер“
Тако су Турци 1455. године, на земљи Вука Бранковића (Косово и Метохија) извршили попис познат као „Дефтер“. Оригинал овог документа чува се у историјском архиву у Истанбулу. По подацима из „Дефтера“ на Косову и Метохији је било 480 насеља, са укупно 12.985 кућа. Од тог броја, 12.840 кућа су биле србске односно у њима су живели Срби. Влашких кућа је по овом попису било укупно 75. На целом Косову и Метохији, по овом попису, укупно је било 46 албанских кућа. 17 Бугари, 5 Грци и по једна кућа Јевреја и католика. Дакле на целом простору од Проклетија до данашње административне линије са Србијом није било шиптарских насеља. Они су у србским насељима били око 2 % мањине, по која кућа у оквиру србских села.
Од 24.795 имена у турском попису из 1455. само је 65 албанских - КМ Новине
Косовско-Метохијске светиње које су изграђене пре окупације Косова и Метохије од стране Турака у 15. веку живи су доказ српске постојбине на делу српске земље одакле су корени српства. Манастири династије Немањића подигнути су у периоду од 1166-1371 године, о чему сведоче и бројне повеље српских владара косовским светињама.
Односи Албанаца и Срба били су добри. Ми смо их још називали и Власима, односно сточарима јер им је то била основна делатност и занимање. Термин Влах код нас се користио за све сточаре, и тај сталеж је добио име по старословенском богу сточарства Велесу (Волосу) . До доласка Турака података о непријатељству између Албанаца и Срба нема.
То дакле значи да они апсолутно немају никакво историјско право на територију данашњег Косова и Метохије. То није њихово. Све што су касније „освојили“ отели су од Срба терором и другим средствима.
Данас траже да се Косово подели. Шта да се подели када оно није њихово него наше.
Њима од те територије не припада ни стопа. Једино решење за Косово је да се оно призна какво јесте – као аутономна покрајина у оквиру граница републике Србије. То и ништа друго. Ми Албанцима нудимо да у Србији мирно и поштено живе, а уколико то не желе, постоје и друге земље у које могу да се одселе и свој живот наставе тамо. Не прогонимо их, али захтевамо да се повинују Уставу и законима Републике Србије.
Албанци као „Илири“ – историјска варка
Причу о Албанцима као Илирима је први објавио немачки историчар Ханс Туман 1744. године. Разлог томе јесте тежња Аустроугарске и Немачке да створе такозвану „албанску нацију“, са циљем настанка једне кнежевине која би била под доминацијом Беча, пошто је 10% Албанаца било католичке вере. Ватикану је била потребна католичка кнежевина на србској територији, и да Србе одвоје од мора. Али, пре настанка такве државе, морало се измислити некакво „историјско право“ Албанаца на тој територији, па је зато овај немачки историчар управо њих прогласио „потомцима Илира“.
Илири и Албанци немају апсолутно никакве међусобне везе. Ни језички ни етнички. Рецимо, називе за море, лађу, рибу су преузели из других језика јер су у својој прапостојбини, у Јерменији, били сточари и живели на великим надморским висинама, где мора није било, као ни био какве веезе са њим. Са друге стране, стари Илири су били морепловци. У свом покушају да „докажу“ илирско порекло, Албанци су отишли толико далеко да су својој деци давали име Иљир сматрајући то сасвим довољним „доказом“ да потичу од Илира.
Женској деци, Албанци често дају име Теута, по илирској краљици Теути, са циљем да прикажу наводну историјску везу са Илирима. Описано је како су Албанци дошли на србску територију тако да њихови наводи апсолутно не стоје, докази су непобитни да они апсолутно никакво историјско право над Косовом и Метохијом, немају, као ни над било којом другом србском територијом. Те највеће историске лажи се и данас држе албанскии политичари у покушају да свој терор над Косовом и Метохијом представе као своје историско право.
Ко су заправо Илири
Прави Илири су заправо Срби. Илир је био назив који се за Србе употребљавао у Римском царству. У римским документима који датирају из 12 године нове ере, србско братство назива се илирским.
Све до 800 године нове ере Јерусалим је називан Илија, пошто је цар Соломон наложио Хираму, кнезу града Тира, који је много путовао по свету, да му изгради најлепши могући храм, а Хирам је, видевши лепоту храма бога Илије, прекопирао то и изградио за Соломона. О томе су Арапи оставили сведочанство у својој традицији и писаној речи. Само код нас се о томе не зна скоро ништа. Јевреји су, бежећи, увек долазили на србске територије тако да се наша култура вековима мешала са јеврејском.
Суштина проблема
Наш основни проблем јесте чињеница да су сви наши непријатељи управо Албанце користили против нас. Албанцима је то познато па увек прилазе искључиво онима који су противници Срба, неби ли од њих извукли икакву, макар и најситнију, корист. Албанци су одувек били корисни непријатељима Срба, што се и данас види у међународним односима. Албанци који, подсетимо, у 15. веку на територији Косова и Метохије, нису имали ни једно своје насеље, никако не могу и немају права да тврде како им Косово и Метохија по било ком праву припада.
Главни савезник Албанаца у борби против Срба је заправо Ватикан који ради на томе да већина Албанаца пређе у католичанство како би се створила велика католичка држава.
Отимање србске историје
Србска историја је фалсификована како би им се створило неко имагинарно право Албанаца, измишљено, створено на лажним премисама. Они се и данас држе те велике историјске лажи како би оправдали своје тежње за отимањем Косова. А истина је да је цела данашња Албанија заправо србска територија – србско поморје.
Постоји један део србских племена са севера Албаније, који су у време владавине Турака потурчени, живели су са Шиптарима и као такви су и сами проглашени Шиптарима. Примери тих племена су Кучи, Краснићи, и још неколико њих. Једино је племе Никај на северу Албаније изворно албанско а сва остала су србска потурчена племена.
Јован Владимир је свој двор сместио у град Елбасан – односно Светиград. Дакле он никако није албански већ србски град, исто као што је и краљ Јован Владимир био србски краљ.
Скадар – вековима је био србска престоница, скоро хиљаду година.
Четири србске средњевековне престонице данас се налазе ван Србије. Већина Срба чак ни не зна који су то градови нити у којим периодима су то биле србске престонице. То су Скадар, Сплит, Требиње и Скопље. То су четири србске средњевековне престонице, о којима се не говори и о којима мало људи у Србији зна за ову чињеницу. Ту није питање да ли су наше или не, већ је питање знања и свести Срба о овој тако вешто скриваној чињеници. Србија је 1918. ослободила чак и Македонију као србску земљу, и она је њој припадала на име ратне одштете, а касније је под владавином Тита она добила самосталност, што је само једна од неправди према нашем народу. Тито је такође масовно насељавао Косово Албанцима, па су још живи сведоци који говоре да су прелазили у великим колонама са све стоком. Истовремено је Србима бранио повратак на своја огњишта, а све је кулминирало Уставом из 1974. када је Косово добило статус аутономне покрајне. Још треба напоменути да је Тито сваком деветом шиптару на Косову био кум!
Оно што ствара додатни проблем јесте подмитљивост појединих србских интелектуалаца који су у замену за новац и друге користи, били спремнио да подрже албанске тврдње и тиме додатно затиру србску историју. Тито је савршено наставио политику аустроугара, а како и не би када је био њихов каплар у Првом светском рату, после кога је Албанија и основана, као тампон зона између Србије и мора, а све на иницијативу Аустроугара, па и Енглеза.
Скендербег
Овај јунак којег албанци нашироко славе, заправо је био Србин, србски племић. Цела његова породица била је србска. Отац и брат су му сахрањени у православном манастиру. У писму Дубровнику, види се да је Скендербег говорио и писао србским језиком. Био је у сродству са Ивом Црнојевићем. Борили су се заједно. Црнојевићи су србска властела. Скендербег је отет, одведен у јаничаре где се показао као способан, па ту и добија чин скендербега (скендер на турском значи лав). Касније се Скендербег окренуо против Турака о против њих је и ратовао. Албанци у својим музејима, династију Црнојевић уврштају као своју династију што историјски нема апсолутно никакву подлогу јер су Црнојевићи породица пореклом са Цетиња и Жабљака. Измена начина писања овог презимена код Албанаца је само још једна историјска неистина.
Лека Дукађини
За њега се сматра да је дошао из Рашке али никако није био Албанац. У стварању законодавства којим се Албанци данас поносе, заправо је у великој мери преписао одредбе које прописује Душанов законик.
Све што Албанци истичу као своје заправо је србско а они то користе у политичке сврхе, са ветром у леђима које им дају наши традиционални непријатељи.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Србске новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.