Никола Радојчић, један од најзначајнијих припадника велике, међуратне генерације српских историчара, писао је да је, почевши од средњег века, самосталност кључна политичка идеја Срба.
Да би идеал самосталности и независности достигли, Срби су стварали државе. Одбрана државне самосталности била је, по мишљењу Николе Радојчића, главни разлог многобројних ратова које су они морали да воде. За разлику од неких народа, који су се лако мирили са губитком независности и животом у туђим царствима, Срби су, у одбрани државне независности, свесно подносили огромне жртве.
Од обнове српских држава у новом веку, прво Црне Горе, потом и Србије, судбина српског народа умногоме је, међутим, зависила од великих сила. Тако је и данас. Међу њима је српско питање одувек изазивало разногласје. Са ослобођењем и уједињењем Срба у Југославији 1918. године, сматрало се да је оно било решено. Српско питање је, међутим, разбијањем Југославије, поново отворено.
У овом тренутку, за Србију нема веће и важније теме од Косова и Метохије, јер ту је реч о дословној одбрани државе од распарчавања. Налазимо се, међутим, у потпуно новој, у српској историји незабележеној ситуацији, јер саме српске власти залажу се за ампутацију дела сопствене државне територије. Судећи по њиховим јавно прокламованим циљевима, пошто извршимо „разграничење“ са „Косовом“ и признамо његову независност, последње остатке своје слободе и независности поклонићемо Европској унији.
Често се данас помиње кнез Милош Обреновић, као узор оних који су спремни на ову врсту „компромиса“. Он, међутим, никада није поклањао делове Србије. Напротив, ослобађао је суседне српске земље (1833) и ковао планове уједињења целог српског народа. Сопствене, државне територије не би се одрекао чак ни на све спремни краљ Милан Обреновић. За разлику од данашњих српских власти, које су спремне да подршком стварању Велике Албаније угрозе не само Србију, него и Македонију, Црну Гору, Грчку, краљ Милан је 1885. године напао Бугарску, не би ли је спречио да се уједини са Источном Румелијом и тако велика и уједињена у будућности пружи руку ка Старој Србији и Македонији. Краљ је хтео да ратује за равнотежу снага на Балкану, али српски војник није могао да разуме зашто је, уместо да брани своје, требало да нападне суседну земљу, па се рат завршио поразом и срамотом.
Ако се саме српске власти одричу државне територије, сопствених грађана и идеaла који чине саму суштину историјског постојања српског народа, шта се може очекивати од великих сила? Ма колико међусобно несагласне, оне ће, по правилу, искористити слабост сваке државе, велике или мале, да би јој одузеле територије. Историјских примера за то има на претек. Управо ових дана обележили смо 80 година од потписивања Минхенског споразума, којим су Британија и Француска присилиле Чехословачку да Немачкој уступи Судете, после чега су нацисти ушли и у Праг.
Српске власти данас моле велике силе да нам, додуше под нашим условима, отму Косово и Метохију. Помажу им наши осведочени пријатељи – Тони Блер, Бернар Кушнер, Волфганг Петрич, Роберт Купер. САД су препустиле Александру Вучићу и Хашиму Тачију да постигну договор о ономе што Вучић зове „разграничењем“ а Тачи, много прецизније, „корекцијом граница“ и потоњим признањем независности „Косова“. Вашингтон ће, наравно, у свему имати последњу реч. У томе га прате највиши функционери ЕУ, какви су Јоханес Хан или Фредерика Могерини. По свему судећи, Брисел је, поводом Србије и Косова, почео да се разилази са Берлином. Немачка је за сада упорна у противљењу „промени граница на Балкану“. Заједно са Британијом она тражи од Србије да кроз „споразум о свеобухватној нормализацији односа“ призна независност целог „Косова“. Досадашње искуство казује да, уколико Вашингтон одлучи да изврши стварни притисак, отпор Берлина и Лондона неће дуго потрајати.
Ако је веровати московском „Комерсанту“ (чланак С легким сербцем, 3.10.2018), Александар Вучић је и Владимира Путина, председника Русије, покушао да убеди у нужност независности Косова, уз претходну „корекцију граница“ са Србијом. У томе није успео, јер Путин зна да би следећи корак за „Косово“, али и за Србију, био учлањење у НАТО. Русија одржава веома добре односе са српским властима, али их стално подсећа на Резолуцију 1244 УН, према којој је Косово део Србије, као правног наследника СР Југославије. Исто чини и Кина.
Русија и Кина би, дакле, требало да буду главни ослонци српске спољне политике. Долазак Доналда Трампа на власт у САД, све видљивији америчко-немачки антагонизам, наставак разградње ЕУ – уместо да то искористе у циљу одбране независности, српске власти журе да се одрекну Косова и разграде Србију. Главни извор невоља је ипак овде, у Београду. На потезу смо зато ми, грађани Србије. Ови људи су потпуно компромитовани и зато морају да оду.
 |
| Вучић у седишту НАТО пакта - крајњи циљ издајничке политике! |
Да би идеал самосталности и независности достигли, Срби су стварали државе. Одбрана државне самосталности била је, по мишљењу Николе Радојчића, главни разлог многобројних ратова које су они морали да воде. За разлику од неких народа, који су се лако мирили са губитком независности и животом у туђим царствима, Срби су, у одбрани државне независности, свесно подносили огромне жртве.
Од обнове српских држава у новом веку, прво Црне Горе, потом и Србије, судбина српског народа умногоме је, међутим, зависила од великих сила. Тако је и данас. Међу њима је српско питање одувек изазивало разногласје. Са ослобођењем и уједињењем Срба у Југославији 1918. године, сматрало се да је оно било решено. Српско питање је, међутим, разбијањем Југославије, поново отворено.
У овом тренутку, за Србију нема веће и важније теме од Косова и Метохије, јер ту је реч о дословној одбрани државе од распарчавања. Налазимо се, међутим, у потпуно новој, у српској историји незабележеној ситуацији, јер саме српске власти залажу се за ампутацију дела сопствене државне територије. Судећи по њиховим јавно прокламованим циљевима, пошто извршимо „разграничење“ са „Косовом“ и признамо његову независност, последње остатке своје слободе и независности поклонићемо Европској унији.
Често се данас помиње кнез Милош Обреновић, као узор оних који су спремни на ову врсту „компромиса“. Он, међутим, никада није поклањао делове Србије. Напротив, ослобађао је суседне српске земље (1833) и ковао планове уједињења целог српског народа. Сопствене, државне територије не би се одрекао чак ни на све спремни краљ Милан Обреновић. За разлику од данашњих српских власти, које су спремне да подршком стварању Велике Албаније угрозе не само Србију, него и Македонију, Црну Гору, Грчку, краљ Милан је 1885. године напао Бугарску, не би ли је спречио да се уједини са Источном Румелијом и тако велика и уједињена у будућности пружи руку ка Старој Србији и Македонији. Краљ је хтео да ратује за равнотежу снага на Балкану, али српски војник није могао да разуме зашто је, уместо да брани своје, требало да нападне суседну земљу, па се рат завршио поразом и срамотом.
Ако се саме српске власти одричу државне територије, сопствених грађана и идеaла који чине саму суштину историјског постојања српског народа, шта се може очекивати од великих сила? Ма колико међусобно несагласне, оне ће, по правилу, искористити слабост сваке државе, велике или мале, да би јој одузеле територије. Историјских примера за то има на претек. Управо ових дана обележили смо 80 година од потписивања Минхенског споразума, којим су Британија и Француска присилиле Чехословачку да Немачкој уступи Судете, после чега су нацисти ушли и у Праг.
Српске власти данас моле велике силе да нам, додуше под нашим условима, отму Косово и Метохију. Помажу им наши осведочени пријатељи – Тони Блер, Бернар Кушнер, Волфганг Петрич, Роберт Купер. САД су препустиле Александру Вучићу и Хашиму Тачију да постигну договор о ономе што Вучић зове „разграничењем“ а Тачи, много прецизније, „корекцијом граница“ и потоњим признањем независности „Косова“. Вашингтон ће, наравно, у свему имати последњу реч. У томе га прате највиши функционери ЕУ, какви су Јоханес Хан или Фредерика Могерини. По свему судећи, Брисел је, поводом Србије и Косова, почео да се разилази са Берлином. Немачка је за сада упорна у противљењу „промени граница на Балкану“. Заједно са Британијом она тражи од Србије да кроз „споразум о свеобухватној нормализацији односа“ призна независност целог „Косова“. Досадашње искуство казује да, уколико Вашингтон одлучи да изврши стварни притисак, отпор Берлина и Лондона неће дуго потрајати.
Ако је веровати московском „Комерсанту“ (чланак С легким сербцем, 3.10.2018), Александар Вучић је и Владимира Путина, председника Русије, покушао да убеди у нужност независности Косова, уз претходну „корекцију граница“ са Србијом. У томе није успео, јер Путин зна да би следећи корак за „Косово“, али и за Србију, био учлањење у НАТО. Русија одржава веома добре односе са српским властима, али их стално подсећа на Резолуцију 1244 УН, према којој је Косово део Србије, као правног наследника СР Југославије. Исто чини и Кина.
Русија и Кина би, дакле, требало да буду главни ослонци српске спољне политике. Долазак Доналда Трампа на власт у САД, све видљивији америчко-немачки антагонизам, наставак разградње ЕУ – уместо да то искористе у циљу одбране независности, српске власти журе да се одрекну Косова и разграде Србију. Главни извор невоља је ипак овде, у Београду. На потезу смо зато ми, грађани Србије. Ови људи су потпуно компромитовани и зато морају да оду.
Пише: Милош Ковић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.