Истина о злочинима Шиптара над Србима и њиховим светињама на Косову и Метохији никада није могла да допре до шире јавности. Свака могућност и најава да се то може десиити, гушени су систематски, баш као и данас.
 |
| Мати Иларија (Сретеновић) у одлучној одбран манастира, са пушком о рамену. |
Филм "Иларија" о игуманији манастира Свете Тројице на Косову, тачније у Метохији, снимљен августа 1980. године у продукцији "Вардар филма" из Скопља, говори отворено о одбрани овог манастира у Мушутишту, због чега је и био забрањен у Југославији оног времена. Свакако представља живо, непосредно и отворено сведочење, заблежено филмском камером и без икаквог уплива у вештачко "обогаћивање" сценарија. Управо то је представљало разлог да филм не буде приказан на тадашњој телевизији. За приказивањем другачијег, лошијег стања, нити је постојала потреба, нити се могло осмислити стање горе од онога какво је завладало.
Ретки и тек површни записи из времена о коме се данас говори као о "репресији над Албанцима", сведоче:
Српске монахиње манастира Свете Тројице код Мушутишта жале се, почетком децембра 1989. на нова насиља и зулуме суседних Арбанаса. Игуманија Иларија каже: "Имамо много невоља, али најтеже нам је што нас нападају Албанци из суседних села. Наочиглед нам секу шуме, краду летину. Убили су нам неколико свиња, бику су заболи иглу у стомак... Суворечка општина се маћехински односи према овом српском манастиру". - Иначе, саме сестре монахиње биле су више пута физички нападане од силеџија Арнаута, а све жалбе на разноврсна насиља, као и тражења заштите од органа власти - остају без одговора.
- Изнад Суве Реке, на путу за Мушутиште, шиптарска руља напала је запрежна кола српске породице Антић из села Сопине код Мушутишта, када је муж возио своју супругу Весну, трудницу, у болницу да се породи. Он је најпре прошао кроз мање шиптарске групе и прве барикаде тако што је говорио шиптарски и дизао два прста у знак "V", али су га даље препознали неки Шиптари комшије и засули камењем кола и коња и њега и супругу! Свекрва је нагло легла преко трудне снахе да је заштити, па је сама задобила тешке телесне повреде. Новинар Рајко Ђурђевић, с правом али и с тугом је приметио: повређене Шиптаре демонстранти су возили чак у Љубљану, а трудницу Српкињу су каменовали!
- У суседном Мушутишту изнад Суве Реке, у почетку је било само пар стотина демонстраната, а потом их се (окупило неколико хиљада, јер су довожени колима и аутобусима други Шиптари са стране). Причали су ми Срби који живе у самом центру Мушутишта да су међу демонстрантима испред својих кућа видели многа, сасвим непозната шиптарска лица, људе који нису били из Мушутишта ни из ближе околине. Пре тога су виђали поједине Албанце, који су са колима швајцарске и друге стране регистрације долазили међу домаће Шиптаре и делили им у џепове девизе.
Та окупљена маса у центру Мушутишта, њих око 4-5 хиљада, забарикадирали су прилазни пут Мушутишту бетонским стубовима висине и до 3 метра, те милиција није могла да уђе у село неколико дана. Шиптари терористи су се спремали да бомбама нападну горње засеоке у Мушутишту где живе Срби, али су их, по казивању Срба мештана и признању неких Шиптара комшија, ипак старији Арбанаси одвратили од тога. Рекли су им: "Побићемо ове Србе овде, али шта ће бити са нама и нашом децом кад дође овде Србија? Она је јача од нас".
- У самом центру Мушутишта Шиптари су из оближњих кућа склонили своје жене и децу, јер су спремали напад бомбама на Србе, па кад су их старији од тога одвратили, онда су кренули да дигну у ваздух фабрику текстила "Умка - Зеленгора", на периферији изван села, али је то спречила специјална милиција која се из правца села Дворане пробила преко њива и фабрику блокирала.
У Мушутишту су Срби казивали да су потом дознали и за спискове које су шиптарске вође правиле: кога од Срба треба ликвидирати. Открило се потом и то да су Шиптари имали подршку из Швајцарске и из Саудијске Арабије, као и то да су Шиптари милицајци саботирали, тј. били на страни демонстраната.
- Четири српске махале у горњем делу Мушутишта биле су све време на ногама: Срби су са ловачким пушкама и вилама и моткама и алаткама изашли у своје сокаке испред авлија и били су спремни да до крви бране своју децу и куће. У кући Димитрија Митића, на пример, деца су спавала све време на поду да би била заштићена од пуцњаве. Тек након два дана здружени одред Савезне милиције пробио се преко њива у те српске махале и посетио опкољене Србе. Једнога од тих Срба, из горњег краја Мушутишта, питао сам, неки дан пошто је опсада прошла: "Како сте издржали?" Одговорио ми је: "Ех, било је мало опасно, али се ми не бојимо. Има Бога!"
- У манастиру Свете Тројице, на брду изнад Мушутишта, прича нам мати игуманија Иларија да су и њих Шиптари тада нападали: група насилника је лупала у манастирску капију и гађала манастирско звоно: "Да ли каменицом или из пушке, не знамо, али је јако пукло", веле монахиње. У манастирском дворишту су шарпланинци пси јако лајали и можда је то одвратило нападаче. Тек после продора у Мушутиште, стигли су милицајци из здруженог одреда и до манастира. Њима је мати Иларија рекла: "На трулом платну се не везе. Ово сада само зуји, а још се није оројило", хотећи томе да каже да се може очекивати и још гора побуна Шиптара.
У каквом су окружењу живеле монахиње овог манастира ожемо да видимо у филму "Иларија", о игуманији манастира Свете Тројице на Косову, снимљеног августа 1980. године у продукцији "Вардар филма" из Скопља. Као што смо већ поменули, огољено приказивање реалног стања учинило је да овај филм буде забрањен за јавно приказивање.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 📽
Ова древна светиња нашла се опет под ударом албанских терориста непосредно након окупације Косова и Метохије. Сестринство је у последњем тренутку евакуисано а убрзо након тога запаљени су конаци манаситра да би коначно црква била минирана почетком јула 1999. године. У међувремену Шиптари су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом древну Богородичину цркву из 1314. године.
Од тада до данас манастир остаје у рушевинама.
Према писању "Вечерњих новости" од септембра 2016. године, Шиптари тврде да се "ноћу пред празник цркве, чује женски плач".
"Не смем да говорим и не смем да кажем (своје) име, али вама да кажем: ми ноћу пред празник цркве чујемо одозго женски плач" - каже стари Албанац. - "Читаву ноћ неко плаче. Од тога се не спава, а да кажем (јавно), јутро не би дочекао".
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.