Шта се дешава са Светским саветом цркава

---

Завршетак Другог Светског рата који је свету нанео толика зла, донео је са собом и многа горућа друштвена и политичка питања, док је на црквеном плану појачао осећање феномена подвојености Цркава (при чему се под појмом „Цркве“ на Западу подразумевају разноврсне хришћанске заједнице на Западу).



Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1995, БРОЈ 4 (12), СТРАНЕ 145-155.

Професор Андреас Теодору

Овај феномен постаје узрок многих штетних последица не само за поједине Цркве, већ уопште и за цели свет. Заиста, није пријатно гледати тело Христово које по својој природи поседује јединство засновано на метафизичком јединству тројичног Бога, како је раздељено на више међусобно страних делова, без икакве обједињујуће споне и разумевања, разривено подозрењима и неразумевањем и, у најгорем случају, мржњом, непријатељством и међусобним сукобима (ово последње већином се дешавало у прошлости).

Тако је протестантски хришћански свет на Западу под болним притиском околности које су владале педесетих година нашега века, а у жељи да приближи раздвојене Цркве кренуо ка оснивању Светског Савета Цркава (ССЦ) у Амстердаму, у Холандији, 1948. године. Овај Савет је замишљен као конфедерација Цркава чији су циљеви: заједничко проучавање проблема који муче свет, изналажење начина ефикаснијег суочавања са тим проблемима, развијање међусобног поверења, љубави и сарадње између сродних Цркава, проучавање њихових догматских разлика (посебно у оквиру „Комисије за веру и поредак“ = Faith and Order) са циљем њиховог будућег уједињења и међусобног општења. Данас у Светском Савету Цркава учествују скоро све Православне католичанске (саборне) Цркве (недавно је, међутим, као што је познато, из Савета иступила Јерусалимска Патријаршија). Овај покрет који тежи јединству Цркава, познат као Екуменизам, има своје порекло. Почео је да се јавља опет на протестантском тлу почетком овога века. Овај покрет који је много обећавао, пожурио је да у своје редове укључи и Православну Католичанску Цркву. Темеље за ово приближавање поставила је Васељенска Патријаршија у Константинопољу чувеним Прогласом „свим Христовим Црквама“ 1920. г. Касније, године 1952, и након оснивања ССЦ, она је издала другу енциклику са насловом „Енциклика Васељенске Патријаршије аутокефалним Православним Црквама“.

У овим текстовима пажљиво се дефинише екуменски карактер Православља. Важно је да кажемо да, према овим прогласима, основни циљ учешћа Православне Католичанске Цркве у Екуменском покрету јесте њена сарадња са неправославним Црквама само у питањима практичног хришћанског живота, у једној заједничкој борби за ширење и проучавање друштвених и цивилизацијских идеала у животу света, очување мира, правде и братства међу народима, спречавање крвавих ратова како их је доживљавао свет у педесетим годинама нашег века.
Међутим, у догматским питањима ови прогласи изражавају резервисан став. Предлаже се избегавање учешћа у Комисији за веру и поредак, у оквиру које се расправљају догматске разлике између дубоко супротстављених црквених представника, што је веома тешко и опасно.

Истовремено се изражава осећање да Православна Католичанска Црква, која има пуноћу откривене божанске истине, жели да својим присуством у Екуменском покрету упозна неправославне хришћане са суштином своје саборности, ризницама свога догматског предања и карактером своје црквености, у чему они оскудевају. Ово наравно не треба да се одвија кроз догматске разговоре у оквиру активности Комисије за веру и поредак, већ кроз писање одговарајућих информатимних текстова, брошурица итд.

Не пропушта се коначно ни то да се православни представници подстакну да буду резервисани при богослужбеним скуповима са неправославним, јер су они противни свештеним канонима Цркве и отупљују оштрицу православног исповедања истине, као и да врше чисто православне службе и обреде да би други могли својим очима да упознају величину и сјај православног богослужења. (види Ј. Кармири Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεία том II (1953), стр. 950).

Између осталог, ево неких занимљивости које се могу наћи у прогласима Васељенске Патријаршије у вези дефиниција и принципа који регулишу учешће Православних у оквиру Екуменског покрета.

Од оснивања Савета Цркава (1948) прошло је око пет деценија. У овом периоду доста је учињено – скупштине, конференције, контакти, вођене су дискусије, писани текстови, одржаване манифестације, предузете иницијативе, дакле веома разноврсне активности, да бисмо стигли до краја нашега века и поставили питање: Шта је са Светским Савезом Цркава данас?

За једног доследног православног хришћанина одговор је болан. Екуменски покрет уопштено гледано није остао на својој првобитној основи, већ се претворио у „Екуменистички покрет“. Сви они позитивни елементи првобитног покрета, како су дефинисани у екуменским прогласима часне првопрестолнице Православља (искрено и разумно настојање да се Цркве међусобно приближе) временом су скоро нестали, док су нови, чудни и необични елементи почели да мењају физиономију Екуменског покрета и да га чине готово непрепознатљивим. Развој, сам по себи, сигурно је природан физиолошки процес у једном живом организму. Он је показатељ здравља и снаге под условом да је последица природне еволуције и усавршавања организма. Али када он мења његов природни идентитет, тада није само лажан, већ представља болест која прети да га уништи.


Цео текст прочитајте кликом на: Шта се дешава са Светским саветом цркава - Епархија рашко - призренска у егзилу

---

Извор: Епархија РП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

---