Вучић је недавно на економском форуму на Златибору казао како Немци
траже столаре и браваре, усмеравајући незапослене ка чему да се
преквалификују и куда да иду, јер се његов предизборни програм и даљи
планови заснивају на што бржем исељавању Срба из Србије.
Није то новост, јер је више пута у току протеклих година говорио о промени свести код Срба, а ако пак не буде могао да промени свест промениће народ којим би да влада…
Србија из дана у дан све дубље тоне у сиромаштво, и поред привидног материјалног обиља, финансијска ситуација већинског дела Србије је равна катастрофи, таман толико да им то обиље буде само афирмативни корак ка још већем самосажаљењу у вечитој немаштини. Јаз између богатих и сиромашних је провалија која са собом носи још једну поделу, на легализоване криминалце илити политиканте и онај некдашњи просек обичног радника који више није у стању ни да се „снађе“ уколико није члан партије. Колико је беда захватила, не само руралне делове Србије, већ и престоницу показује и све већи број корисника народне кухиње који се не огледа само у ромском становништву, већ и у Србима. До пре неколико година реткост је била срести Србе на улици како просе, данас је међутим обрнута ситуација, Роме су на београдским улицама, али и по контејнерима , бувљацима заменили Срби. Велики број њих су најуогроженији слој пензионера чија пензија не износи више од 15000 динара, што није ни 130 евра, то је износ који не покрива ни трошкове за месечне режије.
Уместо обећања свих претходних власти да ће пензије бити повећање, да ће бити отворене фабрике где ће стотине хиљада оних очајника са бироа можда стећи услове за минималну пензију, јер је чекање оног бољег сутра које ће обезбедити материјалну сигурност бесповратно појело њихове године, ситуација је све гора и гора. Сем што се минималац смањио, услови живота постали су још гори, јер су режије поскупеле, уведени су нови порези, основне животне намирнице, лекови, све је то постало луксуз за већинску Србију.
Приче родитеља, деце, бака и дека, који у Вучићевој јакој и богатој Србији живе горе него у средњем веку, са свега парчетом хлеба да поједу у току дана, гладни, у хладном, без огрева, без права на помоћ, без посла, не јер су лењи већ у имагинарним премијеровим фабрикама које је поотварао у предизборним спотовима и у Информеру нити има посла, нити зидова, нити људи… Али шта знају у Суботици о томе шта се дешава у Крушевцу, Димитровграду или Бајиној Башти… Те приче које ломе срце и најјачих, само не напредњачких, сваки дан можемо да читамо. Не једну, него на десетине, и сваки дан су други актери, други градови, што би рекао Толстој: свака је тужна на свој начин.
Тужна је мала реч на толики број сиромашних и бедних Срба, деце који одрастају на начин недостојан животиње а камоли савременог човека. Могло би се набројати бар тридесетак прича само од почетка овог месеца, и то оних који су због деце успели да прогутају понос и затраже помоћ од јавности, од суграђања помоћ , јер за властодржце не постоје. Нико са Запада није захтевао да се помогне најугроженијим Србима, ниједна НВО не постоји која би помагала угроженим Србима, иако се за НВО и мањине издвајају милионе евра. Од тога за угрожене Србе не иде нити један динар. Ваљда се чека да постанемо мањина…
У таквој Србији, где Срби више не постоје ни као последња рупа на свирали, бар ако нису партијски кадровани, ови властодржци ће нам на буџет прикачити и неколико хиљада азиланата који према ЕУ морају да се интегришу у наш систем, и то путем школовања, привремених докумената којима ће остварити пуну здравствену заштиту и бесплатним становањем.
Наиме, Секретаријат за избеглице, илити испостава европролетеријата за уништавање Србије је одлучила да удари темеље сабирног центра Србије и да присилно крене у интеграцију азиланата у наше друштво.
Трошкови азиланата који су до сада боравили у Србији кретали су се око 10 евра на дан, имајући у виду чињеницу да је број азиланата у просеку бивао око 7000, значи да су властодржци на азиланте из нашег буџета, без наше воље и одобрења трошили свакодневно на њих око 70 000 евра. Сада ће тај трошак који је већини наших грађана незамислив, бити још већи, будући да ће им бити плаћено и приватно становање, школовање и остали трошкови које са собом носи живот ван избегличког центра.
Колики су приоритет азиланти нашим властодржцима видимо свакодневно. Оволико пажње усмерене из свих друштвених институција ка азилантима, не може се видети чак ни у најлибералнијим европским земљама, попут Немачке на пример где су им врата још увек широм отворена. Шта више у већини земаља Европске уније, попут Аустрије, Мађараске, Француске, Шведске, Холандије, и грађани али и прилично либерална власт тражи начине да им заувек затвори врата али да то не делује у свету као расизам или нетрпељивост према мањинама, будући да се сви они залажу за мултикултуризам, посебно када се говори о некој другој земљи.
И таквој ситуацији, када смо и сами на својој кожи осетили насиље и материјалну штету коју без икаквог разлога наносе земљи која их је домаћински угостила, још имајући у виду и чињеницу да је од укупног броја избеглица њих трећина сигурно повезана са терористичким организацијама, наша власт инсистира на њиховом задржавању и интеграцији у друштво.
Дакле, имамо потврђене процене безбедносног ризика које носе са собом, да не говорим колико се десило покушаја силовања, покушаја убистава, напада малолетника, отмица, уништавања приватне својине, пљачки, туча, обрачуна међусобних банди, напада на домаћу полицију и ко зна чега још што је заташкано пре него што је стигло до медија.
Затим, и поред економске кризе и стварне беде у којој живе две трећине становништва Србије, наших грађана који немају ни један евро дневно да потроше, ми ћемо дозволити да се из нашег мизерног буџета абнормално много издваја за азиланте, све слушајући причу како ће те трошкове покрити неким фондовима из Европске уније. И све би то било дивно и красно да се „фонд из европске уније“ другачије не зове кредит који ће вратити грађани Србије.
Застрашујуће је сазнање колико србске деце данас има само један
оброк, колико њих је голо и босо, колико је тек оних који у 21. веку
немају купатило у кући, колико жена, мајки пере већ на руке, колико људи
се смрзло само зато јер је Србин и није довољно приоритетан да се
његова властита власт заложи за њега, у таквој Србији поред толико
домаће беде, отеће се још више од те беде, сигурно неће од оних
криминализованих партијаша, да би се лепо обезбедили стамбено азиланти.
И поред тога што на стотине избеглих и прогнаних Срба из окупираних србских земаља још увек чека обећани му смештај, приоритет ће бити азиланти,муслимани, можда баш неки који су се борили са шиптарским и муслиманским тероистима у току протеклих ратова против Срба и допринели толиком броју протераних Срба, чије ће дом и данас заузети!
Дефинитивно ова власт брже, боље и јаче нас уништава на свим пољима, него сви остали. И то је једино што треба да знамо, ма шта нам неко други причао!
Није то новост, јер је више пута у току протеклих година говорио о промени свести код Срба, а ако пак не буде могао да промени свест промениће народ којим би да влада…
Србија из дана у дан све дубље тоне у сиромаштво, и поред привидног материјалног обиља, финансијска ситуација већинског дела Србије је равна катастрофи, таман толико да им то обиље буде само афирмативни корак ка још већем самосажаљењу у вечитој немаштини. Јаз између богатих и сиромашних је провалија која са собом носи још једну поделу, на легализоване криминалце илити политиканте и онај некдашњи просек обичног радника који више није у стању ни да се „снађе“ уколико није члан партије. Колико је беда захватила, не само руралне делове Србије, већ и престоницу показује и све већи број корисника народне кухиње који се не огледа само у ромском становништву, већ и у Србима. До пре неколико година реткост је била срести Србе на улици како просе, данас је међутим обрнута ситуација, Роме су на београдским улицама, али и по контејнерима , бувљацима заменили Срби. Велики број њих су најуогроженији слој пензионера чија пензија не износи више од 15000 динара, што није ни 130 евра, то је износ који не покрива ни трошкове за месечне режије.
Уместо обећања свих претходних власти да ће пензије бити повећање, да ће бити отворене фабрике где ће стотине хиљада оних очајника са бироа можда стећи услове за минималну пензију, јер је чекање оног бољег сутра које ће обезбедити материјалну сигурност бесповратно појело њихове године, ситуација је све гора и гора. Сем што се минималац смањио, услови живота постали су још гори, јер су режије поскупеле, уведени су нови порези, основне животне намирнице, лекови, све је то постало луксуз за већинску Србију.
Приче родитеља, деце, бака и дека, који у Вучићевој јакој и богатој Србији живе горе него у средњем веку, са свега парчетом хлеба да поједу у току дана, гладни, у хладном, без огрева, без права на помоћ, без посла, не јер су лењи већ у имагинарним премијеровим фабрикама које је поотварао у предизборним спотовима и у Информеру нити има посла, нити зидова, нити људи… Али шта знају у Суботици о томе шта се дешава у Крушевцу, Димитровграду или Бајиној Башти… Те приче које ломе срце и најјачих, само не напредњачких, сваки дан можемо да читамо. Не једну, него на десетине, и сваки дан су други актери, други градови, што би рекао Толстој: свака је тужна на свој начин.
Тужна је мала реч на толики број сиромашних и бедних Срба, деце који одрастају на начин недостојан животиње а камоли савременог човека. Могло би се набројати бар тридесетак прича само од почетка овог месеца, и то оних који су због деце успели да прогутају понос и затраже помоћ од јавности, од суграђања помоћ , јер за властодржце не постоје. Нико са Запада није захтевао да се помогне најугроженијим Србима, ниједна НВО не постоји која би помагала угроженим Србима, иако се за НВО и мањине издвајају милионе евра. Од тога за угрожене Србе не иде нити један динар. Ваљда се чека да постанемо мањина…
У таквој Србији, где Срби више не постоје ни као последња рупа на свирали, бар ако нису партијски кадровани, ови властодржци ће нам на буџет прикачити и неколико хиљада азиланата који према ЕУ морају да се интегришу у наш систем, и то путем школовања, привремених докумената којима ће остварити пуну здравствену заштиту и бесплатним становањем.
Наиме, Секретаријат за избеглице, илити испостава европролетеријата за уништавање Србије је одлучила да удари темеље сабирног центра Србије и да присилно крене у интеграцију азиланата у наше друштво.
Трошкови азиланата који су до сада боравили у Србији кретали су се око 10 евра на дан, имајући у виду чињеницу да је број азиланата у просеку бивао око 7000, значи да су властодржци на азиланте из нашег буџета, без наше воље и одобрења трошили свакодневно на њих око 70 000 евра. Сада ће тај трошак који је већини наших грађана незамислив, бити још већи, будући да ће им бити плаћено и приватно становање, школовање и остали трошкови које са собом носи живот ван избегличког центра.
Колики су приоритет азиланти нашим властодржцима видимо свакодневно. Оволико пажње усмерене из свих друштвених институција ка азилантима, не може се видети чак ни у најлибералнијим европским земљама, попут Немачке на пример где су им врата још увек широм отворена. Шта више у већини земаља Европске уније, попут Аустрије, Мађараске, Француске, Шведске, Холандије, и грађани али и прилично либерална власт тражи начине да им заувек затвори врата али да то не делује у свету као расизам или нетрпељивост према мањинама, будући да се сви они залажу за мултикултуризам, посебно када се говори о некој другој земљи.
И таквој ситуацији, када смо и сами на својој кожи осетили насиље и материјалну штету коју без икаквог разлога наносе земљи која их је домаћински угостила, још имајући у виду и чињеницу да је од укупног броја избеглица њих трећина сигурно повезана са терористичким организацијама, наша власт инсистира на њиховом задржавању и интеграцији у друштво.
Дакле, имамо потврђене процене безбедносног ризика које носе са собом, да не говорим колико се десило покушаја силовања, покушаја убистава, напада малолетника, отмица, уништавања приватне својине, пљачки, туча, обрачуна међусобних банди, напада на домаћу полицију и ко зна чега још што је заташкано пре него што је стигло до медија.
Затим, и поред економске кризе и стварне беде у којој живе две трећине становништва Србије, наших грађана који немају ни један евро дневно да потроше, ми ћемо дозволити да се из нашег мизерног буџета абнормално много издваја за азиланте, све слушајући причу како ће те трошкове покрити неким фондовима из Европске уније. И све би то било дивно и красно да се „фонд из европске уније“ другачије не зове кредит који ће вратити грађани Србије.
 |
| Весна Веизовић |
И поред тога што на стотине избеглих и прогнаних Срба из окупираних србских земаља још увек чека обећани му смештај, приоритет ће бити азиланти,муслимани, можда баш неки који су се борили са шиптарским и муслиманским тероистима у току протеклих ратова против Срба и допринели толиком броју протераних Срба, чије ће дом и данас заузети!
Дефинитивно ова власт брже, боље и јаче нас уништава на свим пољима, него сви остали. И то је једино што треба да знамо, ма шта нам неко други причао!
Пише: Весна Веизовић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.