Књижевност за децу код нас коначно добија онај легитимитет и углед, који заслужује и који већ одавно ужива широм света, каже Ђуричковић.
 |
| Фото: Илустрација / Политика.рс |
Милутин Ђуричковић,
доктор књижевних наука је писац,
антологичар и новинар. Рођен је у Дечанима, где је завршио основну и
средњу школу. Дипломирао на Катедри за југословенску књижевност
Филолошког факултета у
Приштини
(1991),
где је и магистрирао (2005).
Докторирао је на Филозофском факултету у Источном
Сарајеву (2009).
Ради као професор на Високој школи за васпитаче струковних студија у Алексинцу.
Сарадник је многих листова и часописа.
Објавио је и приредио 54 разноврсна издања:
песме за одрасле, приче
за децу, романи
за децу, антологије,
позоришна
критика, књижевна
критика, монографије,
хрестоматије,
приручници,
фолклористика,
сатира
и др.
Добитник
је неколико награда: „Сима Цуцић“, „Раде Обреновић“, „Доситејево перо“
најбоља књига године за децу, Gonfaloniere dell’Unione Mondiale dei
Poeti (Италија, 2016). Живи у Београду.
За „Јединство“ говори о књижевности за децу и својим делима.
Како оцењујете књижевну продукцију за децу на овогодишњем Београдском сајму књига?
-Овогодишња
књижевна продукција за децу и младе прилично је богата и разноврсна,
како из пера домаћих тако и страних писаца. Радује чињеница да се
у литературу за децу све више улаже, нарочито када се ради о
илустрацијама, које су изузетно битан сегмент укупног уметничког
доживљаја за младе читаоце. Све је већи број књижевних награда, које се
додељују у овој области, од којих је једна и за најбољу дечију
књигу на сајму.
Познати сте највише као дечји писац и приређивач књига за децу. Зашто деца, данас, немају вољу за читањем?
- Ова
појава је присутна свуда у свету и тешко је са тим изаћи
на крај. Ипак, заједничким ангажовањем наставника и родитеља може се и
мора порадити по том питању и развијати жеља и потреба за читањем од
малих ногу.
Како се књиге које сте написали и приредили котирају на тржишту?
- До
овог тренутка објавио сам и приредио 54 жанровски различите књиге за
децу и младе. Роман
за децу „Како су расли близанци“ појавио се на русинском, а ускоро ће
на пољском, руском, енглеском, македонском, украјинском, бугарском,
турском и још неким језицима. Наравно, то не значи да сам етаблирани
писац и да сам на листи бестселера.
О чему најрађе пишете? Тема једног романа за децу су близанци, а управо и Ви имате брата близанца?
 |
| М. Ђуричковић |
-
Објавио сам до сада три романа из хумористичког серијала о близанцима.
Чланови моје уже породице, родитељи, брат близанац и ја послужили смо
као прототипови, а све
осталоје артистичка надоградња и ствар маште. То је успело да збуни чак
и неке критичаре. Ради се заправо о коришћењу књижевног поступка
увођења себе у роман (self-insertion), а у овом случају то је урађено
кроз призму хуморног, комичног, нонсенсног и парадоксалног.
Шта сте приметили, коју литературу деца данас воле?
-
У последње време, како у свету тако и код нас, све више се развија и
негује тзв. епска фантастика, какву пишу Урош Петровић, Гордана Малетић и
други.
Тај жанр је нарочито омиљен и популаран код деце али и одраслих, те
добија све више присталица, па чак и филмску екранизацију.
Да ли сте скоро објавили нешто за одрасле читаоце?
-
На сајму се управо појавила антологија најкраће драме на свету
„Преподневне једночинке“ у издању „Легенде“ из Чачка. Сличне подухвате
својевремено је радио и Јован
Ћирилов, а ја сам наставио његовим путем, односно обухватио сам оне
прилоге из наше и светске литературе којих нема у његовим изборима. То
је редак и занимљив жанр, који се све више негује, а поседује драмску
структуру, са елементима хумора, сатире, персифлаже,
ироније и сл. На самрти Ћирилов је гледао тај рукопис и требао је да
буде рецензент, али га је болест спречила. Ипак, први примерак радне
верзије он је добио са посветом. Рецензент издања је професор емеритус
Светозар Рапајић, са Факултета драмских уметности
у Београду.
Славица Ђукић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.