 |
| Кадар из играног филма "Олуја" |
Бог је милостив и велики ‒ муку приреди детету, да кад се она збива, не разуме шта се збива, мисли како иде у велики град накратко, и светла метрополе обасјаће жице и гудала, свираће чудесну арију која звони уз марш погрбљених војника.
Није први пут да се чују сирене, звуче као непријатни будилник у зору, подсећају на петлов крик и праскозорје. Једном сам ‒ док ми је мама навлачила ужурбано зимске чарапе у топлој соби ‒ леву наместила умето десне, па смо се смејале, чудиле се шта радимо кад ћемо се спустити у подрум, међу дедине флаше старог вина, у поткућицу што је давно остављена за ствари, не за људе. Бака је била страшива, плашила се и по ведрини, само једном питала комшију по повратку с ратишта ‒ Реци ми, Даворе, кад те погоди граната, то не боли, је ли, не осети се ништа?
‒ Ништа, тета Дано, не брините се, само се догоди кратак прасак и буде зачас крај.
‒ Е, добро, сад ми је лакше.
Светло је небо, звезде кô да су се намерно упалиле и обасјавају пут муфљузима ‒ не пристаје ми да кажем нешто друго ‒ који из својих база топовски севају. Гледају нас оштро, зенице им искочиле од сирове радости, припити круже испод нашег свода и гранатом погоде Јеленину професорку балета, растргну јој груди и свест, а Јелена не плаче, мала је, не разуме шта значи умрети, како се може нестати у таквим покретима.
 |
| Кадар из играног филма "Олуја" |
Нека јутра као да раније свану. То није у науци доказано, али се чује ‒ јечи и завија, по стоти пут; престаће. Долази тетак Вељко ‒ касније су га затворили на граници ‒ и говори како се мора поћи.
‒ Пусти, стаће, није ово први пут.
‒ Узмите ствари, најважније, морате кренути, хајмо!
‒ Шта ти је, та проћи ће.
‒ Неће, иде се, касарна је празна.
Како празна, шта причате, старо је правило да капетан последњи напушта брод, његова је посада, попут пилота, излази кад више никог нема, мора сачекати да деда и бака наместе кревет, затегну плахту, остало је мало прашине око сточића, да се не накупи кад се врате, и пршут да се понесе до прве окуке на вражјој страни.
У дугачкој колони погурени седе, престали да мисле, дишу, плитко ‒ па дубоко, између ребара стењу, држе песницу скупљену да се око не затвори и медвед из шуме не утекне, а неће медвед, он је питома животиња.
‒ Види, киша пада, а топло је. Нигде облака.
‒ Није то киша, Дано, лези, спавај, брзо ћемо стићи.
‒ Где су деца?
‒ Ено их тамо, не видиш, уморна си, лези, точкови су бучни, само се смири, биће добро.
* Стигли су на обалу Дунава ‒ кô што је онај пук Вука Исаковича, штрокав и болестан ‒ на градску пијацу где се некад стока размењивала, и препознају се лица испод прашине и прљавштине, влаже од суза, од грудног јецаја. Једна тетка има стан на Лиману, долазе јој у посету луталице, да се умију и напију воде, имала је старог хлеба, скоро уплашена не зна куд да погледа од срамоте.
Уздише се, попила се једна ракија место воде, гледа се у прозор, сиво небо и пут југа, тамо одакле је све почело. Мама пали ‒ ко зна коју по реду ‒ цигарету, а никад није пушила, руке јој дрхте, пада јој шнала на под, да је врати, поново да је стави у косу и таман да свеже реп ‒ цигарета догорева ‒ одустане.
Заплаче се.
За столом ‒ мук, сви ћуте.
(Шта се збива, проћи ће, утихнули смо, то мора бити добро, не чују се сирене.)
КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се у потпуности ослања на подршку својих читалаца
Помозите наш рад
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Извор: Биљана Ковачевић :: © 2014 - 2023 :: Хвала на интересовању
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.