Из необјашљивих разлога, Република Српска није искористила јединствену прилику коју јој је својим насилничким чином указао Валентин Инцко, да противдејством погоди у неуралгичну тачку окупационог система у Босни и Херцеговини.
 |
| Очи зла и уста спремна на сатанизацију Срба - Валентин Инцко |
Уместо да наметнути закон о забрани „негирања геноцида“ прогласи ништавним, као што је предлагао правни стручњак проф. Милан Благојевић, власти су се определиле за блажу и правно мање ефикасну реакцију, а то је да уз подршку Народне Скупштине усвоје закон о непримењивању на својој територији Инцковог спорног додатка кривичном законику БиХ.
У чему је разлика, и зашто формулација која је усвојена представља грешку? Разлоге је већ подробно и компетентно објаснио проф. Благојевић (и овде) па би било сувишно да их детаљно понављамо. У суштини, они се своде на две основне тачке. Прво, високи представник нема никаква, „Бонска“ или друге врсте, овлаштења да намеће законе и да се меша у унутрашњи политички живот ентитета у Босни и Херцеговини. Овлаштења која присваја и на која се позива као покриће за своје поступке непостојећа су, па самим тим и акта која по том основу производи неважећа су и ништавна. Друго, по истом принципу, и декрет којим се намеће забрана „негирања геноцида“ у Сребреници је ништаван, не само у Републици Српској већ у целој БиХ. Чињеница ништавности је стварни правни основ зашто га ниједан орган, у оба ентитета, не би смео примењивати, на штету уставом и Европском конвенцијом зајемчених права грађана.
Каква је онда разлика између поништења и непримењивања, ако је, гледано лаичким оком, у оба случаја практично говорећи последица привидно иста? Суштинска разлика постоји, и она је важна подједнако са правног као и са политичког становишта.
 |
| Инцко пред спомеником изманипулисаног случаја "Сребреница", слично се није догодило према српским жртвама муслиманских кољача. |
Са правног становишта, уколико објавимо да неку законску одредбу нећемо примењивати, ми поступамо волунтаристички, јер такав став заузимамо зато што нам та норма не одговара, па се противимо њеном дејству; међутим, таквим пркосним чином ми начелно не оспоравамо и не доводимо у питање њен легитимитет. Тиме себе доводимо у правно прекаран положај прекршитеља не повињавањем пракси која, после вишедеценијског непротивљења и безпоговорног повињавања сличним поступцима разних високих представника, сада већ делује prima facie валидно и обавезујуће. А ако фактички она то није, у одбијању да је применимо ми морамо истаћи некакав правни основ за њено непризнавање. У овом случају, уздржаност актуелне власти и Народне Скупштине Републике Српске од формалног оспоравања ваљаности наводног правног основа за поступак високог представника крајње је збуњујућа, зато што убедљивих аргумената да су овлашћења високог представника и у овом и у претходним сличним случајевима грубо прекорачена има сијасет. Зашто се није посегло за њима, зашто нису била стручно изложена у образложењу да буде јасно свима, и правницима и лаицима, да Република Српска својим одговором није прекршила ниједну норму, него напротив да послушност одбија прекршитељу, јер високи представник је тај који је искорачио из својих надлежности? Следствено томе, његов декрет је ultra vires и ништаван, те се зато не сме ни примењивати, не због тога што некоме не одговара, него зато што као такав није способан да производи правне последице.
Одговор на ово важно и збуњујуће питање јамачно се не налази у домену права (јер тамо је стање кристално јасно) већ је у сфери политике, где увек преовлађују недостатак храбрости и искрености и сувишак љигавости.
Једноставно, да је политички естаблишмент Републике Српске (што обухвата владајућу гарнитуру и опозицију) одлучио да пређе Рубикон и ствари назове правим именим, као што је проф. Благојевић предлагао, ствари не само да би се расчистиле већ би и политичке последице таквог чина биле неупоредиво озбиљније. (Знаковит је Инцков коментар да је реакција Републике Српске „блажа“ од онога што је очекивао.) Ограничавајући се на пуко „непримењивање,“ политичка класа себи оставља комотан простор за трговину са супротном страном и са страним фактором и временом, по већ устаљеном обрасцу, за пузећу модификацију свог популистичког, непринципијелно формулисаног става.
Међутим, да су декрет о „негирању геноцида“ од почетка прогласили ништавним – што он заправо и јесте – и да су објавили разлоге зашто је то тако, који су убедљиви и необориви а проф. Благојевић их је исцрпно навео, склопила би се из основа друкчија политичка слика. Могућност за маневрисање и прављење накнадних трулих компромиса у вези са „негирањем геноцида“ у потпуности би се елиминисала.
Али више од тога, логика заузимања оваквог става принудила би естаблишмент на мрску обавезу излагања себе ризику. Отворивши Пандорину кутију, морали би да оспоре не само задњи по реду пример самовоље високог представника, што је изазвало текућу кризу, већ би поступајући доследно по истом принципу морали довести у питање, и били би принуђени да аргументовано и јавно одбаце, све што су разни високи представници и пре тога наметали. То се одвијало од краја деведесетих година, када су била измишљена „Бонска овлашћења,“ попут средњовековних лажних папских декреталија као Donatio Constantini и остале. Да су овог пута били јавно истакнути стварни аргументи за одбацивање декрета о „негирању геноцида,“ скупа са тиме једним ударцем срушила би се као кула од карата целокупна конструкција противправних дејстава високог представника и ОХР-а две деценије уназад. Република Српска била би принуђена да на „повратак слову Дејтона“ инсистира не као до сада, млако, декларативно и увек једним оком гледајући на испитивања јавног мњења и наредне изборе, него ултимативно, делотворно и фактички. А тако нешто претпоставља државничку визију и чврстину, атрибуте несвојствене амбициозним, уцењеним и корумираним политичарима. Реакција на такав потез свих заинтересованих фактора, унутрашњих и страних, не би била само вербално негативна, она би била ураганска. Домаћи „политички субјекти“ не би могли да се ограниче на одглумљени отпор пред камерама већ би били принуђени да заиста на „страшном месту постоје,“ што би по све њих лично и њихове фотеље и синекуре могло бити изузетно ризично.
Зато је за политичку класу у целини и овога пута линија мањег отпора, вештом мимикријом прерушена у одлучан и патриотски чин па чак и више од тога, у надахњујући призор националног јединства, било једини реалан политички избор, а уједно то је и једини модус операнди који су они способни да смисле и да изведу.
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Др Јасмина Вучић - Пеев: Друга серија виталних питања ''кризном штабу'' - КМ Новине
"Да ли је споредно урушавање средњих и малих привредника пут у поробљавање преко уништавања и најмањег личног суверенитета?" Hе добисмо одговоре на прву серију питања од виталног значаја за егзистенцију народа о томе -зашто су ''anti-covid-19'' мере предузете кад није било повећане смртности у 2020. ни на националном ни на интернационалном нивоу*?
Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани - КМ Новине
Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани #Britanija #Srebrenica #Napad #Masakr #ne #genocid #Zločin #Muslimani Напад снага босанских Срба на Сребреницу у јулу 1995. испровоциран је од бошњачке стране, а Пале нису имале план да се освоји енклава, већ је до напада дошло на иницијативу локалног команданта, наводи се у декласификованим документима британске владе, који су објављени на сајту Националног архива те земље.
Сличности између две специјалне операције - Сребреница и Ковид -19 - КМ Новине
Сличности између две специјалне операције - Сребреница и Ковид -19 Упоредо са урушавањем наратива помоћу којег је изазвана корона вирус хистерија (овде и овде), пада на ум и један други сумњиви наратив -сребренички геноцид - који је био лансиран пре четврт века.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.