У претходном тексту је показано да су демонстрације Албанаца на Косову 1981. имале знатно комплексније узроке од обичног студентског незадовољства, како се у највећем делу литературе наводи.
 |
| Демонстрације у Приштини 1981. |
Постепена ескалација немира, од подстакнутих, али ипак чисто студентских демонстрација 11. марта, па до (поново инсценираних) демонстрација 26. марта, довела је до промене парола демонстраната, од оних са социјалних захтевима ка оним са националном тематиком. Циљ овог текста је да расветли ток демонстрација и одговори на питање: да ли су оне заиста све време остале доминантно студентске?
Бурни пролећни дани на простору САП Косова су ескалирали 1. априла. У раним јутарњим часовима око 200 средњошколаца у Подујеву је започело са бојкотом наставе. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима, али су ђаци одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана, и маса је постајала све више насилна. Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је поново интервенисала и разбила скуп. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.
Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око подне, група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.
Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места у граду су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.
Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“
 |
| Једна од ретких фотографија демонстрација у Приштини |
Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.
Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.
Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио се се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.
Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили учесници, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке. Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси. Велика група, од преко 2000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.
Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Двојица ученика средње електротехничке школе „Миладин Поповић“. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте, а полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине.
 |
| Смотра јединица ЈНА стационираних недалеко од Приштине након демонстрација, 21. април 1981. године |
Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу. Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.
Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.
Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша. Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.
Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели. Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили. Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили, и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.
На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије 2. априла донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, друг и трећег степена на целој територији СФРЈ.
У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО И ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама. Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици ТО распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната. Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.
Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.
Подаци о материјалној штети су показивали жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила полиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила полиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.
Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.
У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.
У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.
У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено.
Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у седам општина покрајине је заведено ванредно стање. Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.
Догађаји током првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.
Неспорно је да је на улицама Приштине и других градова у покрајини било највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у Приштини од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљањем. Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђенима је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10. Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи, који су сматрани за главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.
Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је то да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом. На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране. Имали су прећутну подршку дела нижих кадрова СК, припадника полиције, СДБ, и бројних интелектуалца. На седници Председништва СФРЈ 28. априла Лазар Колишевски је констатовао:
„Чињеница је да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и милиције, САП Косово би пало.“
•Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I)
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) - КМ Новине
Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) "Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана." „На неки начин, рак који је убио Југославију појавио се на Косову." Ове речи Тима Џуде сумирају доминантни став у делима академских аутора, публициста и других тзв.
Сви српски мартови - КМ Новине
1919. - Састао се први југословенски парламент - привремено народно представништво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1992. - У Црној Гори се на референдуму 63 одсто грађана изјаснило за заједничку државу са Србијом - Савезну Републику Југославију. 2. март 1844. - Основана Војномедицинска академија. 1919. - Одржан оснивачки конгрес Комунистичке интернационале (Коминтерна).
Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље - КМ Новине
Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље #Kosovo #Metohija #Srbija #Orahovac #17mart #Pogrom2004 Што су нам Албанци више наносили неправду, ми Срби, постајали смо свеснији да смо на праведном Божијем путу, путу страдања.
Аутор: Петар Ристановић l Контакт Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Добитник је награде „Гаврило Принцип“, издавачких кућа „Просвета“ и „Принцип“, за најбољу докторску дисертацију одбрањену у Србији током 2018. године из области националне историје.
За књигу „Косовско питање 1974-1989“ награђен је наградом Ђурђа И. Јеленића, коју додељује Архив Србије.
Од фебруара 2011. запослен је на пројекту „Материјална и духовна култура Косова и Метохије“ Института за српску културу Приштина – Лепосавић. Аутор је више научних радова објављених у Србији и иностранству, и учесник више међународних и националних научних конференција.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.