Трудим се да се суздржим и да не коментаришем медијске садржаје који се циљно пласирају из злонамерних разлога јер се њихови аутори и хране нашом пажњом.
Опет, јуче, не знам шта ми је било, одгледах готово читаву последњу епизоду мини серије „Груди“ на РТС1.
И није да сам се зачудио катастрофалним квалитетом и потпуним дилетантизмом јер домаћи и „регионални“ драмски програм на РТС углавном је такав, те не бих то збиља ни коментарисао да се у наративу серији није појавило нешто толико поражавајуће да је питање да ли се ишта монструозније појавило на Јавном сервису.
Погледао сам данас како је на сајту РТС почетком месеца најављена ова серија и видех да је она јавности „продата“ као серија која би требало да подигне свест о раку дојке, том изузетно озбиљном проблему, да је серија „оптимистична“ и „духовита“ и да „има животан, реалан, људски крај“.
Али шта је серија поручила гледаоцима, гледатељкама пре свега.
Читава прича јунакиње оболеле од рака дојке завршава се тако што она одлази у хотел да се убије, да не би правила проблема укућанима, а новац који су јој пријатељи обезбедили за лечење оставља својој кћерки да има за школовање јер боље да збрине кћер него да се „узалудно“ лечи када је већ касно, кад је већ пропустила да све то избегне превентивом боље да умре под „својим“ условима. Кћерка, родбина, пријатељи, сви то прихватају као нормално.
Веровали или не, то је управо оно што су надлежни преко Јавног сервиса поручили женама Србије које су оболеле од рака дојке – убијте се.
Да ли је потребно нагласити да је серија део кампање коју Јавни сервис води у сарадњи са Министарством здравља наше државе. После се неко пита што нам је овако. Нисмо ми више ни друга ни трећа ни пета Србија, нисмо ми више ништа.
*Предраг Јакшић
је драмски писац и теоретичар, песник и филмски стваралац, рођен је у
Старој Пазови 1972. године.
У Београду је завршио Правни факултет а нешто касније и Драматургију на Факултету драмских уметности где је тренутно је на докторским студијама Теорије културе медија.
 |
| Илустрација: КМ новине / 2019 |
Опет, јуче, не знам шта ми је било, одгледах готово читаву последњу епизоду мини серије „Груди“ на РТС1.
И није да сам се зачудио катастрофалним квалитетом и потпуним дилетантизмом јер домаћи и „регионални“ драмски програм на РТС углавном је такав, те не бих то збиља ни коментарисао да се у наративу серији није појавило нешто толико поражавајуће да је питање да ли се ишта монструозније појавило на Јавном сервису.
Погледао сам данас како је на сајту РТС почетком месеца најављена ова серија и видех да је она јавности „продата“ као серија која би требало да подигне свест о раку дојке, том изузетно озбиљном проблему, да је серија „оптимистична“ и „духовита“ и да „има животан, реалан, људски крај“.
Али шта је серија поручила гледаоцима, гледатељкама пре свега.
Читава прича јунакиње оболеле од рака дојке завршава се тако што она одлази у хотел да се убије, да не би правила проблема укућанима, а новац који су јој пријатељи обезбедили за лечење оставља својој кћерки да има за школовање јер боље да збрине кћер него да се „узалудно“ лечи када је већ касно, кад је већ пропустила да све то избегне превентивом боље да умре под „својим“ условима. Кћерка, родбина, пријатељи, сви то прихватају као нормално.
Веровали или не, то је управо оно што су надлежни преко Јавног сервиса поручили женама Србије које су оболеле од рака дојке – убијте се.
Да ли је потребно нагласити да је серија део кампање коју Јавни сервис води у сарадњи са Министарством здравља наше државе. После се неко пита што нам је овако. Нисмо ми више ни друга ни трећа ни пета Србија, нисмо ми више ништа.
31. март 2019.
У Београду је завршио Правни факултет а нешто касније и Драматургију на Факултету драмских уметности где је тренутно је на докторским студијама Теорије културе медија.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Монструозна порука, имајући у виду да долази с "јавног сервиса" и да је спонзор Министарство здравља! Је ли могуће да РТС иде толико далеко да (дозвољава да) се користи као моћно средство за убијање људи у Србији, и то оних којима је преко потребан оптимизам и подршка да би се борили и изборили против болести која је веома озбиљна, али је такође још како излечива, како бројна сведочанства и медицинска литература говоре. Чак и да није, рак дојке има веома добру "прогнозу" јер и они који се не излече живе неколико година или дуже од тренутка дијагностификофања болести. Живот је да се живи, а жена и мајка је преко потребна породици. Самоубиство је грех у Православљу, а Србија је православна земља.
ReplyDelete