Има нечег инфантилног у самохвалисању представника власти поводом броја присутних на њиховом недавном митингу и Београду.
Инфантилност овим поводом била је пре свега садржана у прецењивању броја присутних на митингу, али још више у умањивању броја присутних на митингу опозиције у Београду недењу дана пре. Вештачки надувана разлика убрзо је постала повод и јединица мере за самеравање утицаја две стране у данашњој Србији. Док једна страна, она званична, има апсолутну предност у сваком погледу, она друга, опозициона, има крајње занемарљив број присталица, што се видело и по наводно слабој посети њеног митинга.
Овде нам није намера да анализирамо политичко значење оваквих самеравања, већ пре свега да покажемо очигледну намеру манипулације бројкама, за којом не би било потребе да су разлике у окупљању присталица биле заиста тако велике као што их власти приказују. Али једној начелној опаски овде је место. Основна разлика није у бројкама присутних, него у једној другој околности. Основна разлика два поменута митинга је у томе што су на један људи добровољно дошли, а на други су их довели.
Док су на митинг опозиције сви дошли зато што су хтели (сем посматрача из служби безбедности), на митинг власти огромна већина је дошла јер је морала; била је не само довежена (аутобусима) него пре свега доведена.
А сада о парадоксима пропаганде бројевима којој смо изложени већ данима. Постоји једна пропагандна фигура као константа у званичној причи о учешћу људи на протестима. Још на почетку грађанских протеста, а томе има више месеци, политички званичници, а пре свега Вучић и Стефановић, настојали су да оставе утисак о томе да су њихове процене броја учесника засноване на егзактним методама мерења којима се користи полиција. Без обзира што нису били уверљиви у наводно непристрасној егзактности, на тај метод су се позвали и приликом оцењивања митинга опозиције од 13. априла. Рекли су да је на простору испред Скупштине било око 7 200 присутних. Та је бројка, као несумњиво поуздана, послужила Вучићу за славодобитну изјаву да ће идућег петка (19. априла) број људи који ће извести бити „десет до једанаест пута већи“. А онда се показало, на основу „егзактног“ бројања полиције да је на том митингу било готово дупло више него што је Вучић најавио, тј. око 14 000 присутних. Испало је да и Вучић може да погреши, али само због своје скромности.
Све ово готово је немогуће, а и бесмислено, демантовати. Тим пре, што смо овакво понашање власти назвали инфантилним. Али, није на одмет указати на инфантилну црту у њиховој кампањи убеђивања.
Дан пре београдског опозиционог митинга био је у Новом Саду одржан Вучићев митинг из серије „Будућност Србије“. Полиција је опет „егзактно“ утврдила да је на митингу било 35 000 људи. Трг слободе јесте био пун, али свако ко је био на том месту лако ће да утврди да је овај простор бар четири пута мањи од простора испред Скупшине – одредимо га димензијама од фонтане до Главне поште и од тротоара испред Скупштине до травњака Пионирског парка. Слика из дрона у више наврата је показивала да је 13. априла овај простор био готово пун. Али, хајде да из разлога максималне толеранције у рачуњању кажемо да је тај простор био испуњен у три четвртине своје димензије. То би значило да је, мерено „егзатним“ полицијским аршином из Новог Сада, испред Скупштине тада било око 105 000 људи.
Моја лична искуства са масовним окупљањима прилично су богата. Био сам у животу на бар двеста фудбалских утакмица, често и са више од 50 000 гледалаца, а понекад и са целих 100 000 (Звездина Маракана пре увођења европских стандарда). Био сам, такође, на свим важнијим митинзима у Београду и другим градовима Србије почев од 1990. године. Због тога могу поуздано да тврдим да у Београду 13. априла није било око 105 000 присутних. По мојој процени било их је око 50 000. Али то, такође, значи да их ни у Новом Саду није било 35 000, него максимално око 17 000.
И, најзад, ако треба да будемо доследни, морамо на основу реченог исвести закључак о бројности последњег београдског митинга од 19. априла. Слика са дрона јасно је показала да је овај митинг био посећенији од митинга опозиције од 13. априла. Простор испред Скупштине, како смо га одредили, био је пун, а могло се видети да је пубика стајала и у Булевару поред бочне фасаде Главне поште. Уз максималну толеранцију, било је више људи зе једну трећину од скупа 13. априла, што значи да није могло бити више од 70 000 људи. Дакле, у односу на званичне процене засноване на „егзактним“ полицијским мерењима, које су се кретале у односу 140 000 према 7 200, реални однос присутних на два митинга је био 70 000 према 50 000 у корист митинга од 19. априла.
Без обзира на сва тумачења, као оно наше о разлици између оних који су дошли и оних који су доведени, власти су имале посећенији митинг него опозиција. Али, то им није довољно, па су реални однос бројних израза два митинга, који је 1,2 према 1, повећали ни мање ни више него на 20 према 1. У мом периоду дечаштва, када смо се свађали ко је бољи у фудбалу – Звезда или Партизан, иако је је њихов реалан однос био отприлике 1,2 према 1, обе стране у спору су тврдиле да је однос 20 према 1 у корист свог фаворита. То су биле дечје заблуде и (само)обмане, које са растом опадају све до степена зрелости. Владајућа гарнитура Србије још је у стадијуму инфантилности, а када ће и да ли ће постати зрела, то не знамо.
 |
| Очекиван је много већи број од придошлих |
Инфантилност овим поводом била је пре свега садржана у прецењивању броја присутних на митингу, али још више у умањивању броја присутних на митингу опозиције у Београду недењу дана пре. Вештачки надувана разлика убрзо је постала повод и јединица мере за самеравање утицаја две стране у данашњој Србији. Док једна страна, она званична, има апсолутну предност у сваком погледу, она друга, опозициона, има крајње занемарљив број присталица, што се видело и по наводно слабој посети њеног митинга.
Овде нам није намера да анализирамо политичко значење оваквих самеравања, већ пре свега да покажемо очигледну намеру манипулације бројкама, за којом не би било потребе да су разлике у окупљању присталица биле заиста тако велике као што их власти приказују. Али једној начелној опаски овде је место. Основна разлика није у бројкама присутних, него у једној другој околности. Основна разлика два поменута митинга је у томе што су на један људи добровољно дошли, а на други су их довели.
 |
Док су на митинг опозиције сви дошли зато што су хтели (сем посматрача из служби безбедности), на митинг власти огромна већина је дошла јер је морала; била је не само довежена (аутобусима) него пре свега доведена.
А сада о парадоксима пропаганде бројевима којој смо изложени већ данима. Постоји једна пропагандна фигура као константа у званичној причи о учешћу људи на протестима. Још на почетку грађанских протеста, а томе има више месеци, политички званичници, а пре свега Вучић и Стефановић, настојали су да оставе утисак о томе да су њихове процене броја учесника засноване на егзактним методама мерења којима се користи полиција. Без обзира што нису били уверљиви у наводно непристрасној егзактности, на тај метод су се позвали и приликом оцењивања митинга опозиције од 13. априла. Рекли су да је на простору испред Скупштине било око 7 200 присутних. Та је бројка, као несумњиво поуздана, послужила Вучићу за славодобитну изјаву да ће идућег петка (19. априла) број људи који ће извести бити „десет до једанаест пута већи“. А онда се показало, на основу „егзактног“ бројања полиције да је на том митингу било готово дупло више него што је Вучић најавио, тј. око 14 000 присутних. Испало је да и Вучић може да погреши, али само због своје скромности.
Све ово готово је немогуће, а и бесмислено, демантовати. Тим пре, што смо овакво понашање власти назвали инфантилним. Али, није на одмет указати на инфантилну црту у њиховој кампањи убеђивања.
Дан пре београдског опозиционог митинга био је у Новом Саду одржан Вучићев митинг из серије „Будућност Србије“. Полиција је опет „егзактно“ утврдила да је на митингу било 35 000 људи. Трг слободе јесте био пун, али свако ко је био на том месту лако ће да утврди да је овај простор бар четири пута мањи од простора испред Скупшине – одредимо га димензијама од фонтане до Главне поште и од тротоара испред Скупштине до травњака Пионирског парка. Слика из дрона у више наврата је показивала да је 13. априла овај простор био готово пун. Али, хајде да из разлога максималне толеранције у рачуњању кажемо да је тај простор био испуњен у три четвртине своје димензије. То би значило да је, мерено „егзатним“ полицијским аршином из Новог Сада, испред Скупштине тада било око 105 000 људи.
 |
| Вучићев митинг |
Моја лична искуства са масовним окупљањима прилично су богата. Био сам у животу на бар двеста фудбалских утакмица, често и са више од 50 000 гледалаца, а понекад и са целих 100 000 (Звездина Маракана пре увођења европских стандарда). Био сам, такође, на свим важнијим митинзима у Београду и другим градовима Србије почев од 1990. године. Због тога могу поуздано да тврдим да у Београду 13. априла није било око 105 000 присутних. По мојој процени било их је око 50 000. Али то, такође, значи да их ни у Новом Саду није било 35 000, него максимално око 17 000.
И, најзад, ако треба да будемо доследни, морамо на основу реченог исвести закључак о бројности последњег београдског митинга од 19. априла. Слика са дрона јасно је показала да је овај митинг био посећенији од митинга опозиције од 13. априла. Простор испред Скупштине, како смо га одредили, био је пун, а могло се видети да је пубика стајала и у Булевару поред бочне фасаде Главне поште. Уз максималну толеранцију, било је више људи зе једну трећину од скупа 13. априла, што значи да није могло бити више од 70 000 људи. Дакле, у односу на званичне процене засноване на „егзактним“ полицијским мерењима, које су се кретале у односу 140 000 према 7 200, реални однос присутних на два митинга је био 70 000 према 50 000 у корист митинга од 19. априла.
Без обзира на сва тумачења, као оно наше о разлици између оних који су дошли и оних који су доведени, власти су имале посећенији митинг него опозиција. Али, то им није довољно, па су реални однос бројних израза два митинга, који је 1,2 према 1, повећали ни мање ни више него на 20 према 1. У мом периоду дечаштва, када смо се свађали ко је бољи у фудбалу – Звезда или Партизан, иако је је њихов реалан однос био отприлике 1,2 према 1, обе стране у спору су тврдиле да је однос 20 према 1 у корист свог фаворита. То су биле дечје заблуде и (само)обмане, које са растом опадају све до степена зрелости. Владајућа гарнитура Србије још је у стадијуму инфантилности, а када ће и да ли ће постати зрела, то не знамо.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Србија и свет :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.