Тим поводом Јакшић је говорио за КМ новине о настанку књиге, идеји и порукама које у себи снажно носе песме које су се нашле у овој књизи.
-Како је настала збирка песама „Горња соба“ и зашто се тако зове?
За мене је увек својеврсна мистерија како поједине песме изађу на светлост дана. Тај унутрашњи механихам који их ствара је збиља чудо – од белине и празнине папира до песме. Збирка „Горња соба“ састављена је од песама које сам написао у последњих петнаест месеци. У периоду док сам промовисао своју претходну збирку „Шкргут зуба“, паралелно, стих за стихом, песма за песмом, настајала је и „Горња соба“. А зашто се тако зове, па зато што углавном о Горњој соби у њој и певам. Свети Сава је, на свом првом ходочашћу по Светој Земљи, откупио кућу Јована Богослова у чијој је соби на спрату, горњој соби, како су такве собе по кућама звали Јевреји, одржана Тајна вечера. Ту кућу је Свети Сава откупио за спас душе свог народа и спас душа свих. Ми смо, готово, као народ заборавили да се то уопште десило и шта је заправо значио тај чин. Свети Сава нас је определио за Небо. У ту смо се Горњу собу населили и у тој смо Горњој соби живели. То је благодат коју смо недостојни, бескрајном милошћу Божијом, добили, и која нас је исклесала у веран, честит, поштен народ, у добре људе, који су то опредељење за Небо потврђивали. Косово и Метохија су наша Горња соба. Наша прапостојбина, наша вечна постојбина. И физичка и духовна. Одрицање од Горње собе је самоубиство, а од самоубиства не постоји гори чин по људску душу. Ми никада, као Срби, као људи, не можемо бити мирни, смирени, ван Горње собе. Ван Косова и Метохије. Без Косова и Метохије. Битка траје и трајаће. Различите су се битке водиле, и још нам многе предстоје - оне духовне, и оне физичке. Са непријатељом, грехом, у нама, са непријатељима ван нас. Уколико заборавимо на благодат, уколико заборавимо на Горњу собу, на ту „метохију Раја“, како је ја још зовем у овој збирци, ништа неће бити важно јер ни ми тада више нећемо бити људи. Наше ће сузе окаснети.
ГОРЊА СОБА САВЕ СРПСКОГ
Табанима голим до куће вече тајне
да кућу Тајне вечне потомству своме остави.
А потомство и без Тајне и без куће остало,
јер вечну Тајну за вечеру мрсну продало.
Па гладује у срамоти, потомство недостојно.
из збирке Горња Соба (2018)
-Да ли ова књига представља одређену фазу у, или је једноставно део Вашег контуинираног стваралаштва?
Тешко је тачно рећи. Када стварате, било да је то поезија, било да је нешто друго, то је у неком степену увек део континуираног стваралаштва. Ја сам се као песник из збирке у збирку, из песме у песму, делимично мењао. Волео бих да мислим да сам исто тако континуирано и напредовао, да су моје песме данас боље него што су биле оне јуче. Но, доста пишем, стихови су моје мисли, мој начин комуникације. И када снимам филмове или када пишем драме, то је такође поезија за мене, без обзира што се њихов процес стварања разликује од писања класичне поезије. Све је то једна велика песма која ће исписати мој живот. Верујем да су ови стихови из „Горње собе“ најбољи стихови које сам до сада придодао тој великој песми.
- На појединим местима срећемо нешто што се може назвати „православним одговором“ на филозофију западне мисли. Да ли је то намера или испровоцирани одговор, можда и лични?
И једно и друго. Намера постоји. Уколико поезија не постане, не прерасте, барем неким својим делом, у духовну поезију, она остаје егоизам, бесплодно маштање, било очајања, било сладострашћа, прост нагон. Опет, „Горња соба“ јесте и одговор. Личан одговор је свакако. Поезија је интимна, искрена комуникација, искрена, парадоксално, чак и када то није јер је откривајућа. Увек је релативно лако проценити да ли је неко пиштући поезију, или бавећи се неким другим видом уметности, неискрен и колико ту има духовног. Наравно, битно је и од којег је духа. Стога када кажем „духовна“, мислим на ону надахнуту Светим Духом. Писање је увек била двострана унутрашња комуникација. И када то не знаш, и када то знаш. Тражење. Разговор или обрачун са оним што је у теби, са оним од чега си. У суштини, вапај. Лудост и безумље које нас окружују само су додатно појачали мој одговор, који би се, стога, и могао назвати испровоцираним. Но, он је свакако највише испровоциран оним што се у мени бори, оним што покушава да ме и изнутра и споља уништи. Јер и ја сам, као и сви остали, под огромним притиском да се препустим, да одустанем, те стога том притиску морам да се одупрем.
- Не само да се одупирте него би се могло рећи да сте извојевали и значајне победе у неким од тих битака јер Косова и Метохије у овој збирци има више него у Вашим ранијим радовима. Због чега је тако?
Претпостављам да је разглог томе вертикала која ме све више привлачи и „вуче“. Надам се да узрастам, а бојим се да то не заслужујем. Човек често осећа да није довољно достојан да се бави одређеним питањима, да прича о нечему. И увек постоји дилема да ли рећи или ћутати. Обично емоције знају да преваре, некада је стрпљење права мера. Но стрпљење треба разликовати од кукавичлука, што нам се данас сервира као једно те исто, а сушта је супротност. Моји одласци на Косово и Метохију, у два маха, током претходних дванаест месеци, доста су утицали на инспирацију за писање песама. Када кажем инспирацију, мислим на унутрашњу потребу да се и стиховима осврнем на оно што сам осетио, на оно што сам видео, што мислим да знам и што би требало да буде казано. Посебно када се атмосфера око нас гради како се гради. Поражавајуће је када људи, ваши познаници, пријатељи, за које сте веровали да су пре свега часни људи, почну зарад материјалне користи, зарад послова којим их купују, зарад позиција и апсурдних почасти, да се сврставају на страну непријатеља обесправљених, невиних, мучених и ближњих.
 |
| Предраг Јакшић на КиМ |
Шокантно је, тако, на мене деловало писање неке моје пријатељице, коју сам сматрао хришћанком, која је безобзирно правдала шиптарске злочине у Призрену. Схватио сам да и она, као декларисани антифашиста, заједно са разним другим људима који себе такође сматрају антифашистима, стаје без трунке подозрења у заштиту новог фашизма који се успоставља широм планете под утицајем Запада. Тај нови фашизам, који је под заставом глобализма, антитеизма и идеологије политичке коректности преплавио јавни дискурс, а чији промотери представљају несумњиву мањину нашег народа, толико је узео маха, да заиста прети да доведе до погибељи какву још нисмо видели. А видели смо и видимо свашта. Косово и Метохија су конц-логор за Србе, организован и управљен од стране Запада. То је најбруталнији приказ савременог фашизма у Европи и подршке коју тај фашизам има од стране свих институција Европске уније и САД. Конц-логор, као у Трећем рајху, јер у њему можете у сваком тренутку убити кога желите, отети му имовину, понижавати га, вређати, и нећете за то одговарати, чак ћете због тога бити награђени неком јавном функцијом или привилегијом. Као што су капое у нацистичким логорима посебно награђивали за исказану бруталност према логорашима. Па, видели смо да је ратни зличинац посебно награђен, не само својом „функцијом“, већ и централиним местом на прослави годишњице краја Првог светског рата, али и, на дан ослобађања логора, заставом у Маутхаузену, баш на месту где лежи прах костију жртава које су пале, између осталог, и од шиптарских руку, оних крвавих руку које су биле верни Хитлеров савезник, а континуирано, деценијама, уз екслацију током осамдесетих и деведесетих година 20. века, убијале нејач, вадиле им органе, секле главе српским монасима. Знате, ви када отмете краву самохраној мајци са двоје деце, а сличних је примера много данас на Косову, и која сем те краве нема ништа друго, то је иста бол као да сте је исекли ножем по срцу, а то је она пракса за коју толико разумевања има онај од Запада повлашћени и поткупљени део интелектуалне и политичке елите кода нас. И сви они који подржавају, релативизују и заменарују ове чињенице саучесници су у том и злочинима сличним том. Тешко је, стога, писати, а не писати о Косову и Метохији. А зашто бисмо и избегли да пишемо о томе. Када сам се пре десетак година вратио конитинуираном писању поезије, прва песма коју сам написао, и јавно читао на једној песничкој колонији, и која се налази у мојој првој збирци, звала се „Гост“ и говори о Косову и Метохији. У једном од стихова кажем: „Брат не доноси ексер већ реч“, а нешто касније постоји и стих: „Ништа смо без Срца.“ Данас смо близу тога да ексер прикуцамо брату, или у шаку или у ковчег, уместо да му дамо реч, близу смо тога да предамо сопствено срце, своју Горњу собу зарад утваре тренутка, зарад трена безумља. Претпостављам да је то мој подсвесни разглог да се у овој збирци више, мада никада довољно, али, истовремено, и толико директно бавим Косовом и Метохијом. То није била само пука одлука већ врло јасан пут, унутрашња потреба, јер другачије поезија и не може да се пише. Не она са потпором Духа.
(САДА ЈЕ) ПОНОВО
Затвараће нас и убијати.
Узимаће нам децу.
Скидати крстове са цркава.
Рушити иконостасе.
Поново.
Затвараће нас и убијати.
У арене бацати,
Мачевима сећи.
Руља да слави смрт.
Поново.
Затвараће нас и убијати.
Нас, хришћане.
Нас, православне.
Поново.
Ако.
Знали смо то.
из збирке Горња Соба (2018)
- Баш зато јер смо на том путу православље и Косово и Метохију српски ум не може да разграничи јер је на Косову Свети кнез Лазар склопио Завет са Господом и приношењем свесне и освештане жрве, то и запечатио. Какав је Ваш лични доживљај данас, после толико векова, и однос према том завету?
- Сасвим извесно да не би јер што је већа светиња већа су и искушења а ми смо непрестано у искушењима иако смо пролазили кроз различите "политичке" и друштвене фазе удаљавајући се од извора. Какав однос видите да има српски народ и какви су ту утицаји најизраженији?
Верујем да наш народ у великој већини има сличан однос према Косовском завету као и ја. Можда се варам, али мислим да је тај однос такав. Чини ми се, као што сам рекао, да људи често и не виде да праве овај избор у разним, свакодневним, стварима. То је та обмана. Зато и видимо да је велики део народа у дефанзиви. И чека. Као да чека то неко велико искушење, па да дâ одговор, не схватајући да даје стално хиљаде малих одговора, које ће у збиру довести и до тог великог који им се неће свидети, а можда ће онда бити касно. То је, у ствари, та трагедија. Ми кроз читав наш живот треба да показујемо наш однос према том завету. Медијски је простор, с друге стране, у потпуности контаминиран, затрован, непријатељски. Било да је отворено антитестички, екуменистички, хедонистички, радикално индивидуалистички и феминистичко-женоубилачки или, већ, антиљудски на неки други начин, свим својим снагама, потпомогнут тровачима споља, он тежи да уништи сећање на Завет у свести народа, јер без тог Завета нећемо имати ништа што би нас одбранило и одржало у свету словесних бића. А када постанемо бесловесни, какав је углавном западни човек, ту је крај. Тај је Завет зато наш угаони камен. Нема куће без њега. Нема града без њега. Нема човека без њега. А Бог у човеку је тај Град на гори.
- Српски светитељи и родољубиви интелектуалци су указивали да је Косовски завет једини пут којим можемо и требамо да идемо. Води ли он, после свега истом циљу, и куда други путеви воде?
- Кроз поједине песме као да веома стилизовано шаљете поруке, можда је прецизније рећи понављате оно неопходно а већ заборављено. Да ли размишљате о томе како ће их читалац схватити, нарочито у доба када духовност не разумемо како би требало.
То је помало компликовано питање. С једне стране ми је важно да читалац прими и схвати оно што сам рекао, да разуме због чега је такве ствари неопходно понављати. Опет, важније ми је да заиста кажем то што сам желео, без обзира на то колико ће људи да разуме. Прављење компромиса између истине коју желиш да кажеш, у коју дубоко верујеш, и прилагођавања нечему да би то разумело више људи јесте странпутица. Стога, желео бих да што више људи схвати шта сам рекао, али најважније ми је да сам рекао оно што ми је заиста била намера. Ко не схвати данас, даће Бог, схватиће сутра.
- Поред најважнијих српских, дотичете се и тема, мотива и страдања индијанског народа, рекло би се, са великом проницљивошћу и разумевањем. Одакле то долази?
Однос према тим древним народима, као нечему што је потпуно различито од идеологије Запада, права је парадигма Западне Европе, парадигма Америке. Ту се на најјаснији начин, незамућено, показује однос који Запад има према свему што је истински другачије, према свему што Запад не разуме, према свекоме ко жели да задржи своје, шта год то било. Једини одговор обездуховљеног Запада на то јесте тотално уништење. Слично су питање Лем и Тарковски актуелизовали у чувеном „Соларису“ - да ли треба да уништимо нешто само зато што га не разумемо. Када погледате и видите да су од Индијанаца који данас живе у Америци то само остаци остатака великих индијанских нација које су се хиљдама година рађале, живеле, стварале и умирале у тој прелепој земљи, коју називамо тим колонизаторским називом Америка, видите сву безумност тог „америчког пута“, „америчког сна“, пута и сна изграђеног на туђим костима. Пута који и данас искључиво на туђим костима и живи и постоји. Знате, ако погледате ко је неспорни херој америчке историје видећете да је то Линколн, човек под чијом командом је убијено највише америчких држављана у грађанском рату вођеном за „власништво“ на отетој, геноцидом испражњеној земљи; човек који је „аболирао“ робове, али тек из прагматичних разлога кад је био пред губитком у рату, који се, да је рат трајао нешто краће, не би ни осврнуо на њих; човек по чијој је наредби извршено најмасовније вешање Индијанаца у америчкој историји, и то, разуме се, јавно вешање, да би сви широм „земље слободних“ и „дома храбрих“ могли да дођу и виде на десетине обешених „црвенокожаца“. И то је тај херој, најбољи од њих. Какви ли су тек остали „заслужни“. Познајем неке људе тамо, припаднике тих индијанских нација, из „резервата“, који се и даље боре да сачувају нешто од оног исконског, свог. Ретко храбри људи на овој планети. Многи од њих су по затворима, малтретирани, угњетавани, дискриминисани на милион различитих начина, али не одустају. Опет, однос према њима је однос Запада и према нама. Они нас већински ништа не разумеју, а опет знају да „ту има нечега“. Стога нас се јако плаше. Зато их никаква материјална корист, никакво опљачкано рудно богатство, новац или „данак у крви“ неће задовољити. Само ће наше потпуно уништење моћи да их смири. Њихов је страх огроман, зато што је њихов пад стрмоглав. И народи које су готово истребили у земљама преко океана, и ми овде, колико год да нас је остало, сведоци смо тог њиховог пада и подсећамо их на то. Зато не постоји дилема шта је њихов план за нас. Значи, када видите некога да заговара те америчке, прозападне идеје, знајте да је исти разлог у питању – зна да сте ви сведок њихове срамоте те вас жели или за саучесника у злочину или вас жели мртвог.
"А Песма пева,
И пише Писмо,
шта нам све вреди
Кад људи нисмо.
То семе јаве,
Не илузије,
Од посебнога
посебније.
Шта нам све вреди
Душа мирна није
Ван Косова и Метохије.
Шта нам све вреди
Душа мирна није
Без Косова и Метохије.
Ди' ће се магла,
Стег да се вије,
Разданиће се,
Бој да се бије."
"Шта нам све вреди" (одломак),
Горња Соба (2018)
- Па опет, иако осећамо опасност чак пиватамо многе од тих глобалних идеја, еуфемистички названих "хуманим". Да ли се приближавамо времену у коме би било узалудно указивати на душу човеку преданом материјализму? Да ли би сте тада престали да то чините?
Молим Бога да ми да снагу да никада не одустанем од борбе, јер ћу тако одустати и од себе самог, од Бога у себи. Но, то време, о коме говорите, све нас чека, али у једном другачијем контексту. Материјализам је пролазан, тренутан, суштински безначајан, утвара је и, као такав, за свакога од нас је само искушење, препрека. Време које ћемо провести у безвремену које нас чека биће одраз нас у овом тренутном, материјалистичком времену. У том времену вечности које следи неће више бити потребе за указивањем јер ће све свакоме бити јасно - шта је радио и због чега. Што се тиче времена овог, истину говорити никада није узалудно. И „уз лудог“ је истина истина. Ако те нико и не чује, чућеш се ти сам. А од тебе избор и зависи.
Предраг Јакшић је песник, драматург и филмски стваралац.
Аутор је филмова Изнад блата (2011), Песник (2013) и Повратак (2017).
Објавио је четири књиге пезије - До трећег лица множине (у: Ја, ти, он и она, 2012), Излаз је излаз и кад је високо или Не спава сова, гледа (2012), Хаљине окаљане (2015), Шкргут зуба (2017), драме Оче, наш (2009), Кооперант 1244 (2013), Нечовек и Нежена (2016), Мисури / У оно веме, златно време (2017), те књигу из теорије филма Феномен талачке ситуације (2014).
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Старој Пазови.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.