Извињење не прихватамо, споменик да буде знак захвалности српским ратницима, не Француској

---

Можемо да размотримо извињење једино од врха фанцуске државе, а не са "дипломатског дна". Време је да споменик захвалности Француској добије другу, праведнију намену.

Фото: Југословенска кинотека / Српском ратнику до данас није указивано дужно поштовање, коначно је дошао тренутак да то променимо. Ако не од врха државне управе, онда са дна, од нас самих.

---

Пише: Иван Максимовић

Нисам упознат са детаљима и садржином извињења  француског амбасадора и то из простог разлога - за понижење приређено Србији, не може се узети у обзир изјава било ког нижег чиновника од од самог председника Француске, Емануела Макрона. Па чак се ни у његовом случају, просто извињење које не би пратило конкретно дело, ако и дође до њега, не сме прихватити јер би представљало још један оћигледан пример лицемерја!

Самом одлуком да се на церемонији у част завршетка Првог светског рата под једним кровом нађу како представници победника тако и оних који су из освајачких побуда покренули тај рат и изазвали на милионе жртава широм света, представља понижење за сваку од жртава на страни победника, без разлике.

То се односи на позив свима чији су преци били на страни Централних сила, али најнепримереније је свакако било упутити позив албанским сепаратистима. Не само зато што Косово и Метохија нису постојали као засебна геополитичка целина у том периоду, а ни пре тога као што ни данас немају и не могу да имају легалан и легитиман статус "државе", већ зато што су Албанци активно учествовали искључиво на страни агресора као поданичка, злочиначка "војска". Дакле, тек као "подкатегорија" Централних сила, па се ни по ком основу не могу сматрати важним. Исто тако и због тога што данас та творевина коју покушавају да прикажу као некакву државу, представља врхунски симбол криминалног односа великих сила према слабијима, одобравања војне агресије и окупације, гажења свих слобода, права и слободарских начела и то као усвојеног званичног "система вредности". Све оно против чега су се борили милиони људи свесно дајући и своје животе супротстављајући се таквом поретку.

Када се томе дода чињеница да се "на врху пиједестала", раме уз раме за заслужнима нашао Хашим Тачи, доказани убица, вођа терористичких јединица албанских сепаратиста, званично осумњичен за трговину људским органима (гле чуда, за једног од сарадника у том злочину је означен и Бернард Кушнер, Француз), доказани вођа једног од кланова организованог криминала на КиМ, понижење и свих других је дубље него што се у први мах може учинити.

Француска је тако показала да она није, не само оно чему су Срби подигли највиши споменик захвалности на свету, већ ни оно за шта је сматрају сами Французи - симболом "демократије против свих облика диктатуре" и "алегорије слободе и разума" већ сушта супротност свим тим умишљеним вредностима.

Између осталог, историја нас учи да када год су представници великих сила себи дали за право да пред очима целг света газе основна начела и принципе људског достојанства и слободе, и да то постане њихов јавни политички курс, врло брзо је о томе оружје почињало да урла орући кланце и ровове кроз које изнова протичу реке људске крви. Сулудо је мислити да то било ко од учесница не зна, па ипак прихватају.

Да, Србија је свесна да јој је такво понижење, учешћем на тој церемонији, добрим делом омогућила српска Влада, као и председник Србије Александар Вучић лично. Након истицања заставе америчког/НАТО пројекта "независног", односно противно међународном праву и војном агресијом отгрнутог дела Србије, Косова и Метохије, било је јасно да ни једном српском државнику на таквом скупу није место. Међутим, њихове отоврене изјаве да неће тражити да се застава непостојеће "државе" уклони из Нотр Дама и потврда одласка на церемонију, само су охрабриле организатора. У таквим околностима, присуство представника Србије је могло да представља искључиво понижење и то се и догодило. Ипак, оволиком понижењу се нико у Србији није надао. Оно је могло да буде барем умањено простим бојкотом тог догађаја. У том случају до изражаја би дошло једино лицемерје саме Француске и, у доброј мери, остатка света а српско достојанство би било спасено. Овако, свет је спашен тога јер су то прихватили представници Срба.

Шта смо још могли да видимо тамо? Овај важан датум у пријатељском духу обележавају, наводно помирене, две непријатељске стране из тог крвавог рата. А ко може себи дати за право да у име жртава опрашта злочине? И ко може да представља злочиначку страну а да никада није тражио опрост? Нико. Србија није смела да учествује у таквом обележевању краја Првог светског рата без обзира да ли су, и у каквом својству, албански сепаратисти уопште присутни. Јасно је да такав скуп у ствари представља манифестацију бесмисла и сваке бескрупулозности као званичне политике Влада држава победница, што непосредно унижава сваког од њих понаособ. Сасвим оправдано се може рећи да је ово био тријумф оног победника који је у Првом светском рату био поражен. Један од сегмената те манифестације јесте управо почасно место које је заузео Хашим Тачи, не као представник монструм-државе већ као симбол остварења још једног од основних циљева Аустроугарске монархије - уређење Балкана и решење албанског питања.

Због свега тога бледо, и такође понижавајуће, извињење њиховог амбасадора, не треба ни разматрати камоли прихватати и уважити. Српски народ очекује, захтева и заслужује извињење од државног врха а не са "дипломатског дна" Француске.

Тек извињење које ће  пратити дела, конкретна дела, пред очима светске јавности могло би се размотрити. Одличан почетак би био престанак окупације српске покрајине, у коме Фанцуска учествује као чланица НАТО пакта, и повлачења признања лажне независости те територије, затим међународног захтева да се интегритет Србије у потпуности поштује, а најмање како то предвиђа УН Резолуција 1244.

Грешимо и у томе што смо почели да верујемо да моћније државе имају веће право да захтевају поштовање својих илегалних интереса на простору Србије, него сама Србија да инсистира на пуном поштовању њених легитимних и највиших интереса у оквиру својих граница и закона! Обележавање века од победе у Првом светском рату био је повод да се, као потомци учесника, подсетимо да је наша дужност да исто онако упорно и непоколебљиво бранимо слободу сопствене државе и народа! Уједно је то био и подсетник да је то и те како могуће ако се искрено жели. То је једини начн да нас други озбиљно схвате, а не тако што пратимо сваки њихов диктат!

А ако ћемо реално да сагледавамо, а морамо, можемо са сигурношћу да оценимо да је некако неприметно и тихо сама Францсука поражена изнутра и потчињена туђим интересима а таква више ни себи није пријатељ, да то не може да буде ни другима, па ни Србији. Овај моменат је био само добра прилика да то буде обзнањено читавом свету. Јасно је да Србији неће бити упућено достојанствено извињење јер да је то могуће овако нешто се, пре свега, не би ни догодило.

Али наше је да инсистирамо на томе и ни на чему мањем! Зато  српски народ мора сам да предузме одређене кораке а први би могао да буде узвраћање милог за драго током најављене  посете председника Емануела Макрона Србији. Народ би требао, мимо савета политичара и медија у Србији, да искаже згражавање његовим присуством и на неки начин му приреди што је могуће веће понижење. Народ Србије на то има пуно право и то је један од начина да поврати пољуљано достојанство.

Следећи кораци који би морали да уследе свакако јесу претресање савезништва и пријатељства са Француском из прошлости и изношења у јавност истине о третману током тог рата, намерној штети нанетој српској војсци коју смо плаћали животима наших војника као и материјалне користи коју је Франсцуска у том рату максимално извлачила од крајње угрожене Србије и то наплаћивала сувим златом.

Више нема сумње, дошло је време да споменик захвалности Француској престане да буде то што је био. Не само због тога што је Француска Србији данас то што јесте, већ и због тога што ми себи нисмо оно што би морали да будемо. Споменик не треба уклањати, штета би била. Срећом он је осмишљен тако да ствар може да се поправи минималном интервенцијом. Довољно је да натпис буде замењен и, уместо захвалности некоме ко то више не заслужује, ако уопште и јесте заслуживао, сада захвалност буде изражена српским страдалим војницима од мајке Србије која ће се њихове жртве вечно сећати а потомци истински бити захвални и поносни.

Срамота је да Србија, која је поднела највеће жртве у Првом светском рату, има већи споменик захвалности другој држави него својим војницима који су то неупоредиво више заслужили.

Поносни унук једног од првих регрута

из ослобођене Старе Србије,

учесника Церске и Колубарске битке,

солунског ратника, носиоца Албанске споменице

и два пута рањаваног,

Тодора Максимовића,

Иван

---

Аутор: Иван Максимовић   l     Контакт

Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::  Хвала на интересовању

---