"Опраштам Албанцу који је бацио камен на мене, али не знам хоће ли му Бог опростити напад на нас који смо се молили пред храмом кога су они срушили" каже за КМ Новине радослав Кизић, повређени Србин у групи верника испред порушене цркве Свете тројице у Петричу код Пећи.
Радослав Кизић је имао само 4 године када је са родитељима, братом, сестром и бабом прогнан са свог огњишта на Косову и Метохији.
"Свих ових година имам јаку жељу да се вратим у своје родно место, у Доњи Петрич. Да посетим макар своје имање јер куће више нема, порушена је до темеља" каже у изјави за КМ Новине Радолав Кизић коме су Албанци каменицом нанели повреде у пределу главе током напада на групу Срба који су дошли да прославе храмовну славу.
"Намеравао сам да заједно са својим комшијама пресечем славски колач испред цркве у којој сам се крстио а да након тога одем у суседно село Горњи Петрич где се налази наше гробље на коме је сахрањен и мој деда Радосав, по коме сам добио име. То ми много значи иако нисам упознао свог деду, јер сам рођен три месеца после његове смрти" упознаје нас са својим ондашњим планом овај храбри младић.
"Стигли смо до порушене цркве, са мном је била и моја мајка Снежана, брат Немања и моја баба Лепосава. Када је почела молитва, моје комшије Албанци којима ја ништа нисам скривио јер сам био мали када су нас протерали из куће јуна 1999. године, погодили су ме каменом у главу. Ударац ме је оборио на земљу. Повреде које су нанете мени и мом брату остаће као ружно сећање на наш први долазак у родно место после 1999. године" констатује наш саговорник.
"Псовали су нас, викали разне ружне речи и називали нас свакаквим именима. Баш су нас жестоко гађали камењем. Сада се осећам поражено јер је много тешко да не можеш да дођеш у место у коме си рођен, где си научио прве кораке, изговорио прве речи... Али не прихватам да ово остане на томе. Тамо је моја земља и ја ћу се трудити да се тамо и вратим. Следеће године ће нас бити још више. Да докажемо да нисмо мањина и да се не плашимо" каже Радосав.
И овај пут су прогнани Срби, од којих нико Албанцима није учинио било какво зло, изложени опасности, понижењу, ружним речима и увредама иако су дошли само на неколико сати, чак не ни на један дан. То много говори о условима живота и учинку Бриселског споразума којим је власт Албанцима, према речима бившег и садашњег председника Србије "дала све што су тражили".
Присутни Срби су камером телефона забележили тренутак овог ужаса:
Радосав верује да ће Косово и Метохији бити одбрањени и сачувани, да отимачина српске земље коју је спровела Међународна заједница неће моћи да буде легализована и да ће он и остали прогнани Срби моћи да се врате на своју земљу.
На крају Радосав је желео да истакне да он опрашта Албанцу, његовом комшији који је на њега бацио камен. Али да оставља једином Богу то да ли ће Албанцу опростити напад на Србе који су се молили на светој земљи, пред рушевинама храма Свете Тројице кога су ти исти Албанци минирали у два наврата 1999. године и порушили до темеља.
 |
| Радосав са братом који је такође повређен у нападу, пред остацима порушене цркве непосредно пре напада. |
Радослав Кизић је имао само 4 године када је са родитељима, братом, сестром и бабом прогнан са свог огњишта на Косову и Метохији.
"Свих ових година имам јаку жељу да се вратим у своје родно место, у Доњи Петрич. Да посетим макар своје имање јер куће више нема, порушена је до темеља" каже у изјави за КМ Новине Радолав Кизић коме су Албанци каменицом нанели повреде у пределу главе током напада на групу Срба који су дошли да прославе храмовну славу.
"Намеравао сам да заједно са својим комшијама пресечем славски колач испред цркве у којој сам се крстио а да након тога одем у суседно село Горњи Петрич где се налази наше гробље на коме је сахрањен и мој деда Радосав, по коме сам добио име. То ми много значи иако нисам упознао свог деду, јер сам рођен три месеца после његове смрти" упознаје нас са својим ондашњим планом овај храбри младић.
 |
| Радосав Кизић - оток од повреда ће трајати још неко време али каже да се осећа добро, колико је то могуће након свега што је прошао. Повреду су му санирали албански доктори у болници у Пећи и каже да на њих не може да се пожали. |
"Стигли смо до порушене цркве, са мном је била и моја мајка Снежана, брат Немања и моја баба Лепосава. Када је почела молитва, моје комшије Албанци којима ја ништа нисам скривио јер сам био мали када су нас протерали из куће јуна 1999. године, погодили су ме каменом у главу. Ударац ме је оборио на земљу. Повреде које су нанете мени и мом брату остаће као ружно сећање на наш први долазак у родно место после 1999. године" констатује наш саговорник.
"Псовали су нас, викали разне ружне речи и називали нас свакаквим именима. Баш су нас жестоко гађали камењем. Сада се осећам поражено јер је много тешко да не можеш да дођеш у место у коме си рођен, где си научио прве кораке, изговорио прве речи... Али не прихватам да ово остане на томе. Тамо је моја земља и ја ћу се трудити да се тамо и вратим. Следеће године ће нас бити још више. Да докажемо да нисмо мањина и да се не плашимо" каже Радосав.
И овај пут су прогнани Срби, од којих нико Албанцима није учинио било какво зло, изложени опасности, понижењу, ружним речима и увредама иако су дошли само на неколико сати, чак не ни на један дан. То много говори о условима живота и учинку Бриселског споразума којим је власт Албанцима, према речима бившег и садашњег председника Србије "дала све што су тражили".
Присутни Срби су камером телефона забележили тренутак овог ужаса:
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 📽
Радосав верује да ће Косово и Метохији бити одбрањени и сачувани, да отимачина српске земље коју је спровела Међународна заједница неће моћи да буде легализована и да ће он и остали прогнани Срби моћи да се врате на своју земљу.
 |
| Храм Свете Тројице у Петричу код Пећи где су прогнани Срби намеравали да прославе храмовну славу. Порушен је у два наврата минирањем, током јуна 1999. / Фото: Иван Максимовић |
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.