Неким ситницама човек просто не прида значај годинама. А ситнице, ко ситнице, одроне брег, и пукне поглед... у садашњост.
Ево нас поново близу празника – Дана победе над фашизмом. Важног симболичног датума у историји човечанства. Барем је мени увек био важан. Случај је хтео да се тако звала и средња школа коју сам похађао (Правно-биротехничка школа „9. мај“). Имао сам, ето, то осећање поноса и ту привилегију да сваког дан током четири године, у овом битном периоду за развој једне личности, улазим у установу која је и својим именом славила победу над фашизмом. Али времена су се променила. Као човечанство поново смо потпуно оболели и ослепели, а огољени фашизам је ту - на Старом континенту, баш као што је ту био и када је побеђен. Једино је променио име. Да, баш та ситница, тај мали и небитни детаљ – име. А као да је име било чега уопште важно, рекли би они дежурни мудраци, љубитељи „мира“. Ето, свако нек (се) зове како хоће. Може да буде и без имена. Може да има и два имена. Два имена истог - да бисмо различито „поистили“. Симболично. А баш ћу нешто и рећи о симболици. Нећу помињати Хитлерове генерале на челу НАТО пакта и такве „истрошене“ аргументе. Не, само ћу о симболици.
Да ли знате шта је то Дан Европе? На тај дан се слави сарадња и пријатељство међу свим Европљанима, или већ шта је то што Европљане повезује. Ова политичка одлука, да се успостави Дан Европе, баш на Дан победе над фашизмом, значи 9. маја, донета је давно, пет година након што је 9. маја 1945. одржана прва парада поводом Дана победе над фашизмом. Ова политичка одлука о Дану Европе директно се везује за прапочетак Европске Уније. Шта стоји иза тога? Неко ће рећи да је то повезивање људи и гледање у будућност. Опет, ово је повезивање могло да се слави и 10. маја или било ког другог маја, јер мај, осим тог деветог дана, има још 30 дана, а и сви остали месеци такође су били слободни. Но, Европљани су се одлучили за 9. мај. Ипак је требало релативизовати ту победу над фашизмом, ту ружну истину да је неко „побеђен“, требало је релативизовати разлику између жртве и злочинца, између логораша и логора. Требало је пет година након гасних комора рећи да је „прошлост само прошлост“. И то видим данас. Јасније и боље него икада. Како би другачије Немачка деценијама и могла да слави 9. мај заједно са свим осталим Европљанима, како би то могле све остале фашистичке и нацистичке државе, као што су Италија, Аустрија, Шпанија, Хрватска, Бугарска, Мађарска, Украјина, Турска, читава Скандинавија... А од којих неке и данас имају отворену профашстичку власт или су подржаваоци неке такве „суседске“, „европске“.
Политичка коректност европске антифашистичке прошлости забрањује нам да некоме кажемо да је био фашиста или нациста, да је његова држава била нацистичка или фашистичка. Политичка коректност Дана Европе забрањује нам да завиримо у историју, да погледамо ко је на нацисте бацао цвеће, а ко бомбе. Политичка коректност Дана Европе нам забрањује да славимо победу над фашизмом јер је боље „славити сличности“ а не причати „о разликама“. Политичка коректност Европске уније, чије је зло, профашистичко семе бачено, како рекосмо, баш тада – 9. маја '50-те, тим Даном Европе, забрањује нам да помињемо своје мртве, да помињемо своје хероје, да помињемо своје савезнике, уколико они нису „Европљани који гледају у будћност“, уколико то нису „Европљани“ којима није важно да ли је неко убијен у нацистичкој униформи или угушен у „штрафтастој пиџами“ јер су, побогу, „сви они жртве лудила, које је срећом прошло“ и „побеђено“.
А највећи победник против фашизма данас управо је, никада снажнији, Четврти немачки рајх, са својим старим пријатељима новим Вишијевацима, Макроновцима. А и Енглези су ту, као и увек, спремни на све опције и отворени за разговор, јер никако да преболе своју никада у потпуности конктретизовану, а тако интензивну и обострану платонску љубав са човечуљком са брчићима, плагијатором, који им је тридесетих година прошлог века украо индијско-афричко-северноамарички патент. Па, као што би Енглези, ти истински зачетници фашизма и еугенике, у својој доброј традицији рекли: „The King is dead! Long live the King“, илити: „Краљ је мртав! Живео Краљ!“, и сви ми, Европљани, можемо слободно да наставимо нашу, сада већ скоро седамдестогодишњу традицију Дана Европе, и да викнемо: „Фашизам је мртав! Живео Фашизам!“. А онда да сви туристички одемо у неки конц-логор, упалимо свећу „за све погинуле на свим странама у лудилу рата“ и позовемо неког од многобројних европских Блантова, можда чак и неког Томпсона, да отпева пригодну песму, одмах чим нека од многобројних Херти Милер одржи пацифистичку беседу о прецима и потомцима. Матине ће одржати неки Скандинавац, јер су скандинавске бајке о антифашизму оно што деца Европе највише воле, а ни одрасли на њих нису имуни. И тако, све више Дана Европе, све мање Дана победе над фашизмом. Док први дан потпуно не поједе други, а све у истом дану.
А Руси? Они нек славе за себе тај свој Дан победе над фашизмом, јер ионако нису Европљани. Ми, остали, нормални, глобални, дигитализовани и без алтернативе имамо наш Дан Европе. Фашизам је мртав! Живео фашизам!
И за крај, да ли је могло горе? Средња школа у коју сам ишао више у свом називу нема оно „9. мај“. Тај је „вишак“ у њеном идентитету избачен 2007. године. Донекле сам тужан. Опет, помислим, можда ни овај садашњи, штури, генерички, андрогени назив који школа носи („Правно-пословна школа Београд“) и није најгори. Замислите да се само зове „Правно-пословна школа Дан Европе“? Али, има времена и за то. Ми у Србији ипак још нисмо сасвим прогледали европским очима и има овде још доста оних затуцаних који људе и даље деле на фашисте и антифашисте као да неки рат још увек траје. Баш свашта.
Ево нас поново близу празника – Дана победе над фашизмом. Важног симболичног датума у историји човечанства. Барем је мени увек био важан. Случај је хтео да се тако звала и средња школа коју сам похађао (Правно-биротехничка школа „9. мај“). Имао сам, ето, то осећање поноса и ту привилегију да сваког дан током четири године, у овом битном периоду за развој једне личности, улазим у установу која је и својим именом славила победу над фашизмом. Али времена су се променила. Као човечанство поново смо потпуно оболели и ослепели, а огољени фашизам је ту - на Старом континенту, баш као што је ту био и када је побеђен. Једино је променио име. Да, баш та ситница, тај мали и небитни детаљ – име. А као да је име било чега уопште важно, рекли би они дежурни мудраци, љубитељи „мира“. Ето, свако нек (се) зове како хоће. Може да буде и без имена. Може да има и два имена. Два имена истог - да бисмо различито „поистили“. Симболично. А баш ћу нешто и рећи о симболици. Нећу помињати Хитлерове генерале на челу НАТО пакта и такве „истрошене“ аргументе. Не, само ћу о симболици.
Да ли знате шта је то Дан Европе? На тај дан се слави сарадња и пријатељство међу свим Европљанима, или већ шта је то што Европљане повезује. Ова политичка одлука, да се успостави Дан Европе, баш на Дан победе над фашизмом, значи 9. маја, донета је давно, пет година након што је 9. маја 1945. одржана прва парада поводом Дана победе над фашизмом. Ова политичка одлука о Дану Европе директно се везује за прапочетак Европске Уније. Шта стоји иза тога? Неко ће рећи да је то повезивање људи и гледање у будућност. Опет, ово је повезивање могло да се слави и 10. маја или било ког другог маја, јер мај, осим тог деветог дана, има још 30 дана, а и сви остали месеци такође су били слободни. Но, Европљани су се одлучили за 9. мај. Ипак је требало релативизовати ту победу над фашизмом, ту ружну истину да је неко „побеђен“, требало је релативизовати разлику између жртве и злочинца, између логораша и логора. Требало је пет година након гасних комора рећи да је „прошлост само прошлост“. И то видим данас. Јасније и боље него икада. Како би другачије Немачка деценијама и могла да слави 9. мај заједно са свим осталим Европљанима, како би то могле све остале фашистичке и нацистичке државе, као што су Италија, Аустрија, Шпанија, Хрватска, Бугарска, Мађарска, Украјина, Турска, читава Скандинавија... А од којих неке и данас имају отворену профашстичку власт или су подржаваоци неке такве „суседске“, „европске“.
Политичка коректност европске антифашистичке прошлости забрањује нам да некоме кажемо да је био фашиста или нациста, да је његова држава била нацистичка или фашистичка. Политичка коректност Дана Европе забрањује нам да завиримо у историју, да погледамо ко је на нацисте бацао цвеће, а ко бомбе. Политичка коректност Дана Европе нам забрањује да славимо победу над фашизмом јер је боље „славити сличности“ а не причати „о разликама“. Политичка коректност Европске уније, чије је зло, профашистичко семе бачено, како рекосмо, баш тада – 9. маја '50-те, тим Даном Европе, забрањује нам да помињемо своје мртве, да помињемо своје хероје, да помињемо своје савезнике, уколико они нису „Европљани који гледају у будћност“, уколико то нису „Европљани“ којима није важно да ли је неко убијен у нацистичкој униформи или угушен у „штрафтастој пиџами“ јер су, побогу, „сви они жртве лудила, које је срећом прошло“ и „побеђено“.
А Руси? Они нек славе за себе тај свој Дан победе над фашизмом, јер ионако нису Европљани. Ми, остали, нормални, глобални, дигитализовани и без алтернативе имамо наш Дан Европе. Фашизам је мртав! Живео фашизам!
 |
| Предраг Јакшић |
