Првог маја 1995. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под
кодним називом “Бљесак, на српску област Западна Славонија, у саставу
Републике Српска Крајина (РСК), у вријеме када је ова област била под
заштитом УНЦРО – Сектор “Запад”.
 |
| Мост преко кога су Срби нашли спас после силних невоља и страдања |
Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору.
Народ западне Славоније, сјећајући се Јасеновца из ‘41. и Пакрачке Пољане из ‘91, кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.
У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, и Пакленица са 20 жртава, међу којима и два брачна пара просјечне старости 73 године. Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко супруга му Анђелија и њихова дјеца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (7).
Око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а.
Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.
Хрватски генерали: Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних: Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под звучним називом “Бљесак”, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.
Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, СБ је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.
Фото: Парастос жртвама "Бљеска", КМ Новине / Архива
Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни СБ никада Хрватској није увео казнене санкције зато што је, као чланица УН-а, извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.
Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег предсједника РСК, због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, услијед чега је погинуло шест цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.
Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који су завршили или су још увијек у предкривичној или истражној фази.
С друге стране, на загребачком Жупанијском суду, у току је суђење у одсуству Милану Мартићу и Милану Челекетићу, предсједнику РСК и комаданту СВК, због „осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења њихове агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН-а.
Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 23 године постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
