Искупљење Исаково

---

По којој логици и по ком основу се у исту раван могу стављати бивши монах и бивши припадник ОВК? Делује као да је управо то поређење циљ ни по чему другоме занимљивог филма „Косово, наздравље, гзуар“

Човек који је снимао документарни филм о страдањима у Аушвицу требало би да зна да се не могу у исту раван стављати бивши рабин и бивши есесовац који је учествовао у гушењу устанка у Варшавском гету. Али управо то се десило. Цењени колега Александар Рељић, аутор интересантног документарца „Унук“ (Енкел), приче о односу унука команданта Аушвица Рудолфа Хеса и преживеле логорашице Еве Кор која га је симболично усвојила, снимио је и филм „Косово, наздравље, гзуар“ у којем је централна тема разговор бившег монаха, данас директора КиМ радија Исака Воругчића и бившег припадника ОВК Арија Абдуљија, који сада води приштински „Урбан ФМ“ радио.

За почетак скренули бисмо пажњу на наизглед небитан детаљ, али, како кажу Англосаксонци, управо ту се и крије ђаво. Филм, који би требало да је копродукција новинара са српске (Независно друштво новинара Војводине) и албанске (БИРН Косово) стране уз подршку ЕУ (преко немачке фондације Форум ЗФД и Делегације ЕУ у Србији), у свом енглеском титлу зачудо користи искључиво албанску фонетику и топониме. Тако је, на пример, Урошевац само Феризај као да српска варијанта не постоји и као да Срби са њим никакве везе никада нису ни имали. Што је још горе, име једног протагонисте, Србина Славише је албанизовано и све време се пише са два „л“. Чудно је да они који се стално залажу за родно, полно, етнички и како год још хоћете, сензибилан језик нису на то обратили пажњу. Или, можда, јесу.

Нектарије (Исак) Воргучић лево и бивши припадник терористичких јединица десно

Иза рекламне пароле „Бивши припадник ОВК и бивши монах СПЦ бистре политику“ стоје главни протагонисти, представници „дубоко супротстављених страна“, који се током филма „опијају“ (што је сасвим реалан опис датог стања са странице аутора филма) и воде прилично испразан разговор пун општих места из којег се ништа значајно и ново не може сазнати. Досадан кафански разговор двојице досадних, сасвим просечних људи. Ништа вредно интересовања и, наизглед, ништа што би инспирисало човека који уме да препозна праву причу, што аутор Александар Рељић, рекли бисмо, јесте. Занимљиво би било да је један од главних протагониста доживео некакав морални и животни препород па је попут унука нацистичког злочинца кренуо путем искупљења. Или, можда, јесте.

По логици, у оваквом филму на двема „супротстављеним странама“ требало би да буду људи истог ранга и спрам бившег борца ОВК требало би да стоји бивши припадник ВЈ или неке српске паравојне формације. Али не. Саговорник човеку који се из далеког Лондона 1999. упутио назад на Косово да би се борио на страни организације у то време (не без разлога) и на Западу сматране терористичком је човек који је у то исто време носио мантију и био у манастиру СПЦ. Док је један убијао, или бар то покушавао, зарад остваривања националистичког циља, други је спасавао људе свих националности који су уточиште тражили у Високим Дечанима. По овоме испада да је антитеза борцу за независност Косова православни монах, што нас даље води на закључак да су ОВК и СПЦ у ствари две стране исте медаље. Довољан скандал би, по нашем мишљењу, био и да се аутор филма зауставио на овом поређењу, али ток приче нас наводи да закључимо да има још. Као што смо већ поменули, драматургија захтева обрт, препород, одбацивање зла и враћање истини и добру. Те „супротстављене стране“ су, како се наводи у опису филма, „Ари, који је своју ОВК униформу окачио о клин првог дана након рата на Косову и Исак, који је напустио монашки живот јер се заљубио“. И управо ту имамо назнаке тог обрта. Ари је обавио своју функцију, циљ због којег је отишао у борбу је остварен и он се вратио цивилном животу. Исак је своју „униформу“, међутим, скинуо јер је одустао од борбе, одустао од идеје монашког живота посвећеног Богу, и оженио се.

Филип Родић, аутор

Истинска порука која је овим филмом, дакле, требало да нам буде пренета јесте да „тамна страна“, да употребимо терминологију из „Ратова звезда“, није ОВК него „мантијаши СПЦ“. И овако су обучени у црно и подсећају на Дарта Вејдера. Бивши монах Нектарије, сада поново Исак, срећом је, ето прогледао, скинуо мантију и вратио се „правим вредностима“. Данас је слика и прилика остварења „косовског сна“. Има породицу и добар посао путем којег може да шири истину. Не ону стару хришћанску него нову, евроунијатску. То је права прича овог филма, а не разговор полупијаних представника две „супротстављене стране“, нити двојице идеалиста из азила за псе који су некако успут уметнути у филм и ни на који начин не могу осликавати некакву „реалност“ на Косову. За разлику од Заветника, који су пројекцију филма прекинули замерајући ауторима да „српску војску и полицију приказују као окупаторске снаге“, ми то нисмо приметили. Наш је утисак да је посредно улогу окупатора добила СПЦ.

Остала остварења из серије „Стварни људи – стварна решења“ нисмо стигли да погледамо (укључујући и филм „Димитрије Туцовић и други“ где претпостављамо да је акценат стављен на његове записе о страдању Албанаца, а не на чињеницу да је погинуо борећи се за Србију), али можемо да претпоставимо каква нам се решења нуде.

Аутор: Филип Родић, Печат бр 475

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

---