"11.04.1999.године
– недеља – Васкрс. Сви славе... У мени се скупила нека туга, не могу да
дишем... Не могу да се смирим... сипи киша која некако натапа све, не
волим тај осећај који изазива у мени ... Сиво небо..."
ИВАН ВАСОЈЕВИЋ - ВАСКЕ - ЈАГУАР
11.02.1975.г. - 11.04.1999.г.
Ако умрем млад
Посади ми на гробу само рузмарин
Не дозволи тад да направе од тога
Тужни трећи чин
Нек ми не држе говоре, нек другом плету ловоре
Ако умрем млад заустављен у кораку и сну
...................
И немој црној птици да ме даш...
Једном, давно, ове речи су ми зазвучале као аманет... Утрнула сам... Не, нећу се обазирати... то сам помислила док је црна птица кружила око мојих мисли...
Ево седим сада и размишљам како да нечији живот опишем кратко... Цео живот... Не знам шта бих прво рекла... Шта да кажем о свом брату?
Иван Васојевић је рођен у Сјеници 11.02.1975. године.
Отац – Грујо Васојевић , мајка – Анђелија Васојевић .
Основну школу је завршио у Сјеници. Пошао је у школу са шест година.
Средњу школу – математички смер завршио је у Сјеници.
1993. године у децембру месецу одлази на одслужење војног рока у Кумбор. Имао је 18 година.
Касније завршава и специјалистичку Војну школу за подофицира везе у Београду.
После завршене школе, 1996. године, почиње да ради у Ужицу.
За кратко време стиче много пријатеља.
У 398. Пуку везе у касарни на Крчагову, био је командир одељења везе. Његови војници су увек били најбољи и спремни да са њим крену и у ватру и у воду, ако треба.
1998.године упућују га на курс за шифрера.
26.12.1998. године упућују га на испомоћ, или како у Војсци кажу – на привремени рад у Приштински Корпус у 53. гранични батаљон у Ђаковици.
У Ђаковици добија распоред – караула Кошаре, граница.
И ту почиње наша брига... Време нам је показало да није без разлога...
Док смо сви били ушушкани у топлим домовима, мој брат је обављао ревносно своје дужности по врлетима Проклетија.
У фебруару 1999.године пар дана пред свој рођендан долази кући, али као и увек, журио је да обиђе све и да се види са свима. Стигао је и до Београда да се види са девојком.. Буквално је ‘грабио’ сваки моменат... Време ми је показало зашто... Иван никада није носио сат, а живео је ‘пуним плућима’ као да отима сваки минут... Био је омиљен... Висок, харизматичан... привлачан девојкама, окружен девојкама... Увек насмејан, позитиван и доследан. Спреман за шалу, духовит... Волео је баскет да игра са пријатељима. Спреман и да попије и да се провесели... Омиљен у друштву, омиљен у породици. Он није био брат само мени, он је својим другарицама и рођакама био брат, заштитник и особа од поверења. Мој мали брат је постао зрео, постао је особа којом смо се поносили. Мој брат, мој заштитник, моја снага, моја крила!
Васпитаван по старом познатом принципу ЧОЈСТВА и ЈУНАШТВА. Васпитаван по закону рода Васојевског – За образ се глава даје!!!
И када је дошао кући са карауле био је насмејан и весео, али мене није могао да превари, осећала сам сваки његов покушај да сакрије како је доле страшно. Рекла сам му да хоћу да се пријавим да идем да му помогнем, бар да му носим пушку... Погледао ме и рекао да никада више не кажем тако нешто и да никада више не помислим на то. У његовим очима сам тада видела страхоту коју је преживљавао и о којој није желео да прича. Срце ми је стало, увукао се страх у кости и црна слутња. Молила сам га да размисли о повратку на караулу. Само ми је одсечно рекао : “ Какав бих ја то човек био када бих остао!!! Ко ће да брани ону децу доле!!! Ти не знаш!!! Ова прича је завршена!!!"
Тешка срца сам га испратила ... Нисам знала да га никада више живог нећу видети...
Наша агонија се наставила када је почело бомбардовање... осећала сам шта се спрема, осећала сам какви су планови агресора, једино људи који су били стрешине мом брату “то нису очекивали”
Част изузецима!!!
За такве пропусте нема оправдања!!!
Као без главе, нас троје смо везали дан за дан, а мисли су нам биле са Иваном . Гледала сам како се бахате ‘татини синови’ који су били мобилисани, али само на папиру. Нису они осећали патриотизам, преда мном су многи говорили против Војске, против државе, док сам их ја слушала залеђеног срца, размишљајући где је мој брат и молећи Бога да га чува...
11.04.1999.године – недеља – Васкрс. Сви славе... У мени се скупила нека туга, не могу да дишем... Не могу да се смирим... сипи киша која некако натапа све, не волим тај осећај који изазива у мени ... Сиво небо... Прошетах са кумом, па се опет вратих кући. Сама сам, гледам Иванову слику и молим Бога да га чува... не знам зашто имам осећај да ме не чује... хоћу да изађем из собе, али се враћам и стављам Иванову слику поред слике Белог анђела... Гледам на сат који ми је Иван купио од прве плате - три сата и седам минута поподне, некако глуво поподне ... Окрећем број телефона да добијем караулу да се уверим да мој предосећај није добар и да ћу чути Иванов глас...
Пролази недеља, понедељак... не добијамо Ивана ... Не знамо шта је са њим...
Уторак... опет сам сама код куће... неко звони... не желим да отворим... На крају схватим да морам отворити... Њих петорица стоје испред мене ... Мрак ми је пред очима ... Гледам их као кроз маглу... Нико не мора ништа да ми каже, већ сам сањала...Бол... Пакао... Сломише се моја крила ... Сломи се и моја снага... “Ничег се више не сећам, од тога трена на Земљу ретко навраћам”…
Све се после тога дешава као на филму, такав сам осећај имала... као да се то не дешава нама... Не, Иван није отишао...
Пар дана касније стиже извештај са обдукције... Време смрти – између три и пола четири поподне... Нема између, Бели анђео ми је показао тачно време...
Иван је посмртно одликован –
Сетила сам се аманета – Немој црној птици да ме даш.. Нисам га испунила... Црна птица је овог пута била јача... њу нисам могла да спречим... срце ми је извадила, отела, раскомадала... Крила ми је сломила...
Сетила сам се – Нек ми не плету ловоре, нек другом држе говоре... Нисам га испунила...
Сада знам да није мој грех што нисам могла да га испуним . Величина од човека какав је био Иван заслужује да се помиње као пример ХЕРОЈСТВА.
Његова младост, пожртвованост и родољубље заслужују сваку почаст и ја ћу наставити да чувам име свога брата и да причам са свима који желе да га сачувају од заборава, али само на примерен начин. То је мој задатак, на тај начин се ја борим !!! Кроз моје вене тече иста крв!!!
И увек ћу га поздравити песмом, као што је и он живео и вечно ће живети у сваком од нас!
Гробља су предрасуде и ја их поштујем због оних за које су светиња, али вечно трајање забележено је само у срцу док год смо живи!!!
Ако ти јаве: умро сам, не веруј, то не умем
На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто као лепршав траг...
И зато не буди тужна
Ноћу кад гледаш у небо и ти намигни мени.
Нека то буде тајна
Упркос данима сивим
Кад видиш неку комету да небо зарумени
Упамти: То ја још увек шашав летим и живим.
(Мирослав Антић)
 |
| Иван Васојевић |
ИВАН ВАСОЈЕВИЋ - ВАСКЕ - ЈАГУАР
11.02.1975.г. - 11.04.1999.г.
Ако умрем млад
Посади ми на гробу само рузмарин
Не дозволи тад да направе од тога
Тужни трећи чин
Нек ми не држе говоре, нек другом плету ловоре
Ако умрем млад заустављен у кораку и сну
...................
И немој црној птици да ме даш...
Једном, давно, ове речи су ми зазвучале као аманет... Утрнула сам... Не, нећу се обазирати... то сам помислила док је црна птица кружила око мојих мисли...
Ево седим сада и размишљам како да нечији живот опишем кратко... Цео живот... Не знам шта бих прво рекла... Шта да кажем о свом брату?
Иван Васојевић је рођен у Сјеници 11.02.1975. године.
Отац – Грујо Васојевић , мајка – Анђелија Васојевић .
Основну школу је завршио у Сјеници. Пошао је у школу са шест година.
Средњу школу – математички смер завршио је у Сјеници.
1993. године у децембру месецу одлази на одслужење војног рока у Кумбор. Имао је 18 година.
Касније завршава и специјалистичку Војну школу за подофицира везе у Београду.
После завршене школе, 1996. године, почиње да ради у Ужицу.
За кратко време стиче много пријатеља.
У 398. Пуку везе у касарни на Крчагову, био је командир одељења везе. Његови војници су увек били најбољи и спремни да са њим крену и у ватру и у воду, ако треба.
1998.године упућују га на курс за шифрера.
26.12.1998. године упућују га на испомоћ, или како у Војсци кажу – на привремени рад у Приштински Корпус у 53. гранични батаљон у Ђаковици.
У Ђаковици добија распоред – караула Кошаре, граница.
И ту почиње наша брига... Време нам је показало да није без разлога...
Док смо сви били ушушкани у топлим домовима, мој брат је обављао ревносно своје дужности по врлетима Проклетија.
У фебруару 1999.године пар дана пред свој рођендан долази кући, али као и увек, журио је да обиђе све и да се види са свима. Стигао је и до Београда да се види са девојком.. Буквално је ‘грабио’ сваки моменат... Време ми је показало зашто... Иван никада није носио сат, а живео је ‘пуним плућима’ као да отима сваки минут... Био је омиљен... Висок, харизматичан... привлачан девојкама, окружен девојкама... Увек насмејан, позитиван и доследан. Спреман за шалу, духовит... Волео је баскет да игра са пријатељима. Спреман и да попије и да се провесели... Омиљен у друштву, омиљен у породици. Он није био брат само мени, он је својим другарицама и рођакама био брат, заштитник и особа од поверења. Мој мали брат је постао зрео, постао је особа којом смо се поносили. Мој брат, мој заштитник, моја снага, моја крила!
Васпитаван по старом познатом принципу ЧОЈСТВА и ЈУНАШТВА. Васпитаван по закону рода Васојевског – За образ се глава даје!!!
И када је дошао кући са карауле био је насмејан и весео, али мене није могао да превари, осећала сам сваки његов покушај да сакрије како је доле страшно. Рекла сам му да хоћу да се пријавим да идем да му помогнем, бар да му носим пушку... Погледао ме и рекао да никада више не кажем тако нешто и да никада више не помислим на то. У његовим очима сам тада видела страхоту коју је преживљавао и о којој није желео да прича. Срце ми је стало, увукао се страх у кости и црна слутња. Молила сам га да размисли о повратку на караулу. Само ми је одсечно рекао : “ Какав бих ја то човек био када бих остао!!! Ко ће да брани ону децу доле!!! Ти не знаш!!! Ова прича је завршена!!!"
Тешка срца сам га испратила ... Нисам знала да га никада више живог нећу видети...
Наша агонија се наставила када је почело бомбардовање... осећала сам шта се спрема, осећала сам какви су планови агресора, једино људи који су били стрешине мом брату “то нису очекивали”
Част изузецима!!!
За такве пропусте нема оправдања!!!
Као без главе, нас троје смо везали дан за дан, а мисли су нам биле са Иваном . Гледала сам како се бахате ‘татини синови’ који су били мобилисани, али само на папиру. Нису они осећали патриотизам, преда мном су многи говорили против Војске, против државе, док сам их ја слушала залеђеног срца, размишљајући где је мој брат и молећи Бога да га чува...
11.04.1999.године – недеља – Васкрс. Сви славе... У мени се скупила нека туга, не могу да дишем... Не могу да се смирим... сипи киша која некако натапа све, не волим тај осећај који изазива у мени ... Сиво небо... Прошетах са кумом, па се опет вратих кући. Сама сам, гледам Иванову слику и молим Бога да га чува... не знам зашто имам осећај да ме не чује... хоћу да изађем из собе, али се враћам и стављам Иванову слику поред слике Белог анђела... Гледам на сат који ми је Иван купио од прве плате - три сата и седам минута поподне, некако глуво поподне ... Окрећем број телефона да добијем караулу да се уверим да мој предосећај није добар и да ћу чути Иванов глас...
Пролази недеља, понедељак... не добијамо Ивана ... Не знамо шта је са њим...
Уторак... опет сам сама код куће... неко звони... не желим да отворим... На крају схватим да морам отворити... Њих петорица стоје испред мене ... Мрак ми је пред очима ... Гледам их као кроз маглу... Нико не мора ништа да ми каже, већ сам сањала...Бол... Пакао... Сломише се моја крила ... Сломи се и моја снага... “Ничег се више не сећам, од тога трена на Земљу ретко навраћам”…
Све се после тога дешава као на филму, такав сам осећај имала... као да се то не дешава нама... Не, Иван није отишао...
Пар дана касније стиже извештај са обдукције... Време смрти – између три и пола четири поподне... Нема између, Бели анђео ми је показао тачно време...
Иван је посмртно одликован –
- За узорно, храбро, одлучно и изузетно успешно извршавање задатака у одбрани и безбедности отаџбине – ОРДЕНОМ ЗА ЗАСЛУГЕ У ОБЛАСТИМА ОДБРАНЕ И БЕЗБЕДНОСТИ ПРВОГ СТЕПЕНА
- За изузетно залагање у обављању дужности и извршавању задатака у одбрани и безбедности отаџбине – МЕДАЉОМ ЗА ЗАСЛУГЕ У ОБЛАСТИМА ОДБРАНЕ И БЕЗБЕДНОСТИ
- МЕДАЉОМ БОРЦА – од стране СУБНОР-а
Сетила сам се аманета – Немој црној птици да ме даш.. Нисам га испунила... Црна птица је овог пута била јача... њу нисам могла да спречим... срце ми је извадила, отела, раскомадала... Крила ми је сломила...
Сетила сам се – Нек ми не плету ловоре, нек другом држе говоре... Нисам га испунила...
Сада знам да није мој грех што нисам могла да га испуним . Величина од човека какав је био Иван заслужује да се помиње као пример ХЕРОЈСТВА.
Његова младост, пожртвованост и родољубље заслужују сваку почаст и ја ћу наставити да чувам име свога брата и да причам са свима који желе да га сачувају од заборава, али само на примерен начин. То је мој задатак, на тај начин се ја борим !!! Кроз моје вене тече иста крв!!!
И увек ћу га поздравити песмом, као што је и он живео и вечно ће живети у сваком од нас!
Гробља су предрасуде и ја их поштујем због оних за које су светиња, али вечно трајање забележено је само у срцу док год смо живи!!!
Ако ти јаве: умро сам, не веруј, то не умем
На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто као лепршав траг...
И зато не буди тужна
Ноћу кад гледаш у небо и ти намигни мени.
Нека то буде тајна
Упркос данима сивим
Кад видиш неку комету да небо зарумени
Упамти: То ја још увек шашав летим и живим.
(Мирослав Антић)
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.