Српским језиком данас говори около двадесет милијуна људи. Од Проклетија
до околице Загреба, од јадранских отока до планине Балкан.
Српски се језик може подијелити на три нарјечја, штокавско, кајкавско и чакавско. Унутар штокавскога наријечја, постоје три дијалекта, екавски, ијекавски и икавски дијалект. Српски је језик скоро посве разумљив и Македонцима и Бугарима, унаточ одређеним разликама између ових језика и српскога језика. Опћенито, у српскоме језику постоји јасна стандардизација, но, у одређеним се српским говорним подручјима примјећује утицај страних ријечи. Примјерице, у Загорју су заступљени германизми, по Босни и у Херцеговини турцизми, итд. Званично писмо српскога језика је ћирилица. Ипак, од двадесет милијуна људи који данас говоре српским језиком, практички свих двадесет милијуна (уз ријетке изузетке) пишу латиницом. Точна дефиниција ове латинице би била да је то хрватска латиница коју је Вук Стефановић Караџић осмислио и примијенио за упорабу на бечкому двору, како би аустријске власти могле точно и прецизно комуницирати са својих около 7 милијуна поданика који говоре српским језиком.
Нажалост, данас ће више од половице оних који говоре српски, рећи да њихов језик није српски језик, него неки други, осебујан и потпуно другачији од српског језика. Примјерице, да је питању хрватски/бошњачки/црногорски језик, а не српски. Овдје ћемо, стога, навести реченицу која ће доказати да су те тврдње без основа. Дакле,
СРПСКИ, ХРВАТСКИ, БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК СУ ЧЕТИРИ РАЗЛИЧИТА ЈЕЗИКА.
Анализом ове реченице јасно се види да је она написана на течному српскоме језику, те да су тврдње оних који га негирају - неосноване. Паметному доста! Сервус!
 |
| Натпис на мраморном стубу Деспота Стефана Лазаревића |
Српски се језик може подијелити на три нарјечја, штокавско, кајкавско и чакавско. Унутар штокавскога наријечја, постоје три дијалекта, екавски, ијекавски и икавски дијалект. Српски је језик скоро посве разумљив и Македонцима и Бугарима, унаточ одређеним разликама између ових језика и српскога језика. Опћенито, у српскоме језику постоји јасна стандардизација, но, у одређеним се српским говорним подручјима примјећује утицај страних ријечи. Примјерице, у Загорју су заступљени германизми, по Босни и у Херцеговини турцизми, итд. Званично писмо српскога језика је ћирилица. Ипак, од двадесет милијуна људи који данас говоре српским језиком, практички свих двадесет милијуна (уз ријетке изузетке) пишу латиницом. Точна дефиниција ове латинице би била да је то хрватска латиница коју је Вук Стефановић Караџић осмислио и примијенио за упорабу на бечкому двору, како би аустријске власти могле точно и прецизно комуницирати са својих около 7 милијуна поданика који говоре српским језиком.
Нажалост, данас ће више од половице оних који говоре српски, рећи да њихов језик није српски језик, него неки други, осебујан и потпуно другачији од српског језика. Примјерице, да је питању хрватски/бошњачки/црногорски језик, а не српски. Овдје ћемо, стога, навести реченицу која ће доказати да су те тврдње без основа. Дакле,
СРПСКИ, ХРВАТСКИ, БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК СУ ЧЕТИРИ РАЗЛИЧИТА ЈЕЗИКА.
Анализом ове реченице јасно се види да је она написана на течному српскоме језику, те да су тврдње оних који га негирају - неосноване. Паметному доста! Сервус!
Предраг Илић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.