Витешких турнира и двобоја било је и у Србији

---

Показало се да се у домаћим писаним изворима о Косовском боју не налазе само опште хришћанске поруке, као што се обично разумевало, већ и појмови као што су Христови војници и други, који јасно упућују на изворне витешке традиције.

Бој на Косову / Илустрација: Антон Батов

После прве интегралне биографије нашег највећег националног јунака „Марко Краљевић– човек који је постао легенда” (Лагуна), Марко Алексић написао је научно-популарну студију „Српски витешки код” (Лагуна). Ова књига не само да оживљава доба витешких турнира, изглед оружја и витешких оклопа, већ и чињеницу да је витештво и културни феномен. „Због тога сам се трудио да витештво осветлим кроз различите врсте и жанрове средњовековне уметности, као што су трубадурска поезија, витешка књижевност, артуријанска легенда и други тематски циклуси популарне културе тог времена. Ипак, највише пажње сам посветио нашој усменој епској традицији која представља одјек средњовековне народне културе”, каже Марко Алексић.

Овом књигом показујете да је средњовековно српско друштво делило европске вредности и културу присуством у Светој земљи, првим крсташким походима и витешким редовима?

Витештво представља један од кључних и најаутентичнијих мотива европске традиције, односно културе коју обично називамо западном, а која је данас постала и глобална. Због тога познавање овог важног средњовековног феномена помаже да боље разумемо однос наше традиције према наслеђу западне Европе...
Витештво је настало почетком 11. века у јужној Француској, а већ крајем тог столећа наш краљ Константин Бодин примио је на свом двору у Скадру крсташе из ове колевке западног витештва. Из тог времена (1080. године) потиче и најстарији помен израза витез (miles) на нашим просторима који је забележен у Неретљанској области, на крајњем југозападу тадашњих српских земаља. Још значајнија су недавна открића о присуству наших људи на тлу Свете земље, у време када је ту основано крсташко Јерусалимско краљевство 1099. године. Међу њима се издваја личност Димитрија Синаита који спада међу најзначајнија имена словенске културе тог времена. Поред нових сазнања из овог најранијег раздобља наше писане традиције, кључна сведочанства о присуству наших људи на тлу Свете земље, тог средишта европског витештва, везана су за боравак Светог Саве у Јерусалиму 1229. године. Тада се десио и један изузетан догађај када је основан српски манастир на брду Сиону у Јерусалиму.

Због чега је личност јунака или витеза од најранијих епоха кључна за најразличитије културе?

Марко Алексић / Фото: Лагуна

У покушају да реконструишу најстарију људску причу наше цивилизације, историјске науке су упоредиле древне митове широм света, Махабрарату, староиндијске веде, Еп о Гилгамешу, грчке митове, како би у њима препознали исте мотиве који су наслеђени из још старијег заједничког наративног корена. Показало се да се у средишту готово свих древних митова налази мотив јунака и његовог подвига који је преузет из те, данас изгубљене праприче чије порекло сеже у најдубљу прошлост. Занимљиво је да су и истраживања у психологији дошла до истог закључка: да је јунак један од архетипских мотива који је дубоко укорењен у људској свести. На основу ових сазнања настала је и теорија мономита, својеврсна модерна имитација древног прамита, на којој се данас темеље савремена популарна култура и индустрија забаве. Као јунак средњовековне епохе, витез је наследник античких и паганских хероја европске традиције. Али за разлику од грчког Херакла или Ахила, словенског Крака или германског Беовулфа, који су беспрекорни ратници, али немају посебне особине свог карактера, витез је стекао моралне и духовне врлине које су симболизоване његовим кодексом. Тиме је у себи спојио особине и ратника и свештеника што му је дало изузетну моћ. Тако је пред сам почетак епохе крсташких ратова, уз кључну улогу цркве али и на темељима византијских традиција, створен концепт ратника са моралним и духовним ауторитетом– Христов војник– miles Christi, који се нашао у језгру западног витештва.

О чему говоре витешки турнири који су одржавани у доба цара Душана?

Доба Немањића, посебно време цара Душана, представља епоху у којој су настала нека од најзначајнијих културних достигнућа на нашим просторима. У књизи сам покушао да на основу сачуваних докумената, археолошких и других налаза, оживим и сјај витешке културе која је тада постојала на двору Немањића и широм земље. Тај свет турнира, сјајних оклопа, грбова и двобоја за руку неке наше средњовековне даме откривају да је витештво у Србији било исто онако блиставо и колоритно као што га обично замишљамо у другим срединама. Иако се овде углавном ради о појавним манифестацијама витешке културе, оне помажу у бољем разумевању наше средњовековне традиције и превазилажењу стереотипа које понекад имамо према сопственој прошлости.Чојство и јунаштво део су нашег витешког кодекса. Које вредности из Косовског епа постоје до данас као мерило вредности?

Покушао сам да упоредим особине западног витештва са традицијом Косовске битке која симболизује наше средњовековно ратништво и његову моралну поруку. Показало се да се у домаћим писаним изворима о Косовском боју не налазе само опште хришћанске поруке, као што се обично разумевало, већ и појмови као што су Христови војници и други, који јасно упућују на изворне витешке традиције. Занимљиво је да у ово време оне доспевају и у наше усмено наслеђе, што није био случај на Западу где је витештво остало елитно звање, доступно углавном само повлашћенима. То открива и једну важну особеност наше културе – највеће вредности и културна достигнућа били су доступни свима, од храмова и владарских задужбина са делима елитне уметности, до богатог усменог наслеђа које је чувало многе вредности средњег века, међу којима и витештво.

---

Извор: Политика    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

---