Десетогодишњица Устава Србије је довољан период да се закључи у којој мери је тај акт успео да оствари вредности и циљеве због којих је и донет.
Шта правни стручњаци мисле о постојећим уставним решењима и њиховој досадашњој примени?
Због чињенице да је толико прозивана и критикована, Преамбула Устава Србије је постала симбол не само територијалног интегритета Србије, него и симбол свих притисака, који се свакодневно обрушавају на нас да се одрекнемо дела своје територије, категорички тврди Слободан Орловић, професор Правног факултета у Новом Саду и заменик председника Српског правничког клуба, који је у прошли петак организовао дебатни скуп „Поглед на Устав Србије — десет година касније“.
Косово и Метохија се налазе и у Преамбули и у нормативном делу Устава, али и у заклетви председника Републике Србије. Српски правнички клуб, додаје Орловић, стоји на становишту да Космет треба да остане у Уставу као саставни део Републике Србије, a да ли ће оно остати и у Преамбули и у нормативном делу Устава јесте техничко питање.
„Што се мене лично тиче, не бих Косово и Метохију ни у ком случају избацио из Преамбуле, већ бих је оставио у овој форми где она преставља обавезу за све државне органе да се старају о интересима Србије“, додаје Орловић за Спутњик, прецизирајући да је Преамбула од обичне норме постала симбол ако не читавог стања у којем се Србија налази, а оно бар препознатљив симбол Устава из 2006. године.
Србија је земља богате уставне традиције, а релативно честе промене устава имају као последицу и то да десет година трајања једног устава изгледа као значајан јубилеј. Свакако, прва десетогодишњица Устава је довољан период да се закључи у којој мери је тај акт успео да оствари оне вредности и циљеве због којих је и донет. Стога је, стајало је у њиховој позивници, Српски правнички клуб одлучио да организује скуп на којем ће се аргументовано и критички полемисати о постојећим уставним решењима и њиховој досадашњој примени.
Стручњаци уставног права излагали су на поменутом скупу своје виђење шта је уставни идентитет Србије, како дефинисати Уставни суд, имали реферате о систему власти, па све до решења положаја посланика и питања у вези са одвојеношћу цркве и државе. Оцењено је да је важећи Устав у неким деловима више обиман него што би то требало да буде према стандардима шта све улази у уставну материју.
Устав би, предочава Орловић, требало само да дефинише државу, односно да утврди њену личну карту. Што се тиче питања људских права, Устав би требало да уреди само она питања која су специфична за Србију, а тичу се основних права и слобода, док је све остало уређено међународним конвенцијама које су ратификоване. Економска питања и јавне финансије, такође, не би требало да представљају уставну материју.
„Кад је у питању организација власти, ту у првом плану стоји однос законодавне и извршне власти. То би требало да остане у Уставу да као примарна материја уставног права и да буде централни део Устава. То су најважнији односи у држави између Владе, шефа државе и Парламента“, предочава Слободан Орловић неке закључке са дебатног скупа о Уставу.
На скупу „Поглед на Устав Србије — десет година касније“ изведено је да би требало оставити само уставна начела која се тичу судова, њихове независности и самосталности, као и сам избор судија. Кад избор судија представља материју самог Устава, појашњава Орловић, њихов положај је аутоматски заштићенији и независност је већа него кад је то материја закона, као што је то данас делимично случај. Такође, избор, број, надлежност, дејство одлука судија Уставног суда би требало да остане у Уставу.
Често је у неким ранијим полемикама тражено решење око положаја председника Републике Србије, односно око његовог непосредног избора и евентуалног посредног избора у Парламенту. Професор Орловић је мишљења да непосредан избор даје председнику Републике Србије одређени ауторитет, што он свакако не би имао ако би га бирао само Парламент.
„Тај, на неки начин истакнут положај шефа наше државе је нешто што спада у српску традицију, јер се српски народ откад постоје устави идентификовао са једним лидером. То је, хајде да кажемо, у овом данашњем Уставу остало као последица устава из деведесете кад је у кризним стањима распада Југославије било потребно да се народ, а то се десило у свим бившим југословенским републикама, идентификује са једном особом“, подсећа Орловић.
Најзад, што се тиче такозване интегративне клаузуле, где се део суверености преноси на институције ЕУ, Орловић за Спутњик прецизира да Србија у приступним преговорима већ то чини тако што у законе директно уноси директиве ЕУ и претвара их у законску материју.
„Да ли ће бити нужно да то стоји као начело законитости у Уставу или не, није битно да би једна држава била чланица ЕУ ако некада до тога дође. Неке државе имају интегративну клаузулу, неке не. Неспорно је да су све државе које су постале чланице ЕУ, па и Србија која је на путу, пренеле део суверености прихватајући право ЕУ инкорпорирајући га у свој позитивни правни систем“, закључује Орловић.
 |
| Илустрација: КМ Новине 2016. |
Шта правни стручњаци мисле о постојећим уставним решењима и њиховој досадашњој примени?
Због чињенице да је толико прозивана и критикована, Преамбула Устава Србије је постала симбол не само територијалног интегритета Србије, него и симбол свих притисака, који се свакодневно обрушавају на нас да се одрекнемо дела своје територије, категорички тврди Слободан Орловић, професор Правног факултета у Новом Саду и заменик председника Српског правничког клуба, који је у прошли петак организовао дебатни скуп „Поглед на Устав Србије — десет година касније“.
Косово и Метохија се налазе и у Преамбули и у нормативном делу Устава, али и у заклетви председника Републике Србије. Српски правнички клуб, додаје Орловић, стоји на становишту да Космет треба да остане у Уставу као саставни део Републике Србије, a да ли ће оно остати и у Преамбули и у нормативном делу Устава јесте техничко питање.
„Што се мене лично тиче, не бих Косово и Метохију ни у ком случају избацио из Преамбуле, већ бих је оставио у овој форми где она преставља обавезу за све државне органе да се старају о интересима Србије“, додаје Орловић за Спутњик, прецизирајући да је Преамбула од обичне норме постала симбол ако не читавог стања у којем се Србија налази, а оно бар препознатљив симбол Устава из 2006. године.
Србија је земља богате уставне традиције, а релативно честе промене устава имају као последицу и то да десет година трајања једног устава изгледа као значајан јубилеј. Свакако, прва десетогодишњица Устава је довољан период да се закључи у којој мери је тај акт успео да оствари оне вредности и циљеве због којих је и донет. Стога је, стајало је у њиховој позивници, Српски правнички клуб одлучио да организује скуп на којем ће се аргументовано и критички полемисати о постојећим уставним решењима и њиховој досадашњој примени.
Стручњаци уставног права излагали су на поменутом скупу своје виђење шта је уставни идентитет Србије, како дефинисати Уставни суд, имали реферате о систему власти, па све до решења положаја посланика и питања у вези са одвојеношћу цркве и државе. Оцењено је да је важећи Устав у неким деловима више обиман него што би то требало да буде према стандардима шта све улази у уставну материју.
Устав би, предочава Орловић, требало само да дефинише државу, односно да утврди њену личну карту. Што се тиче питања људских права, Устав би требало да уреди само она питања која су специфична за Србију, а тичу се основних права и слобода, док је све остало уређено међународним конвенцијама које су ратификоване. Економска питања и јавне финансије, такође, не би требало да представљају уставну материју.
„Кад је у питању организација власти, ту у првом плану стоји однос законодавне и извршне власти. То би требало да остане у Уставу да као примарна материја уставног права и да буде централни део Устава. То су најважнији односи у држави између Владе, шефа државе и Парламента“, предочава Слободан Орловић неке закључке са дебатног скупа о Уставу.
На скупу „Поглед на Устав Србије — десет година касније“ изведено је да би требало оставити само уставна начела која се тичу судова, њихове независности и самосталности, као и сам избор судија. Кад избор судија представља материју самог Устава, појашњава Орловић, њихов положај је аутоматски заштићенији и независност је већа него кад је то материја закона, као што је то данас делимично случај. Такође, избор, број, надлежност, дејство одлука судија Уставног суда би требало да остане у Уставу.
Често је у неким ранијим полемикама тражено решење око положаја председника Републике Србије, односно око његовог непосредног избора и евентуалног посредног избора у Парламенту. Професор Орловић је мишљења да непосредан избор даје председнику Републике Србије одређени ауторитет, што он свакако не би имао ако би га бирао само Парламент.
„Тај, на неки начин истакнут положај шефа наше државе је нешто што спада у српску традицију, јер се српски народ откад постоје устави идентификовао са једним лидером. То је, хајде да кажемо, у овом данашњем Уставу остало као последица устава из деведесете кад је у кризним стањима распада Југославије било потребно да се народ, а то се десило у свим бившим југословенским републикама, идентификује са једном особом“, подсећа Орловић.
Најзад, што се тиче такозване интегративне клаузуле, где се део суверености преноси на институције ЕУ, Орловић за Спутњик прецизира да Србија у приступним преговорима већ то чини тако што у законе директно уноси директиве ЕУ и претвара их у законску материју.
„Да ли ће бити нужно да то стоји као начело законитости у Уставу или не, није битно да би једна држава била чланица ЕУ ако некада до тога дође. Неке државе имају интегративну клаузулу, неке не. Неспорно је да су све државе које су постале чланице ЕУ, па и Србија која је на путу, пренеле део суверености прихватајући право ЕУ инкорпорирајући га у свој позитивни правни систем“, закључује Орловић.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.