Први извешшај првог сриског конзула из Пришине Луке Маринковића послат је непосредно пред Бадње вече 1890. године. Тиме почиње званично бележење традања Срба у Старој Србији од Турака али и од Арнаута.
"Краљев. српски консулат
Пов. № 3.
Господине министре председниче,
Мада се нова година овди не сматра тако важан дан, као Божић, ипак сам тога дана примио доста многобројну посету и честитку овд. грађанства Срба и Турака.
Прекјуче сам узео к себи једно овд. девојче од 12-13 година, којег ми мајка њена, стара душа преда на аманет, с плачем и молбом да га очувам, јер га то јутро хтеде обесчастити један турски жандар (заптија). Одма сам с девојчетом отишао у полицију и ствар саопштио жандарском бинбаши. Данас је овај неваљалац у затвору. И сами догађаји злоупотреба дају ми прилике да се, са стране, заузмем за овд. хришћане. И хришћани и поштени Турци, и честите газде, пуни су задовољства кад су за ово сазнали. Турској полицији истина није право, али нема јој се куда, кад је овим путем у границе царског закона и царски наредаба стежем. Бимбаша ме је молио да га известим увек у колико сазнам о неваљалим људима, јер не може од хришћана сазнати ништа, јер се боје њему да јаве. То сам му обећао учинити, без да му јавим од кога сам ма шта сазнао.
Дознајем да порезџије рђаво поступају с народом, кад иду по селима да порез купе. О овоме ћу известити мутесарифа, чим се из Прешове врати.
Од како сам у Приштини отворио Консулат скоро никад нисам беспослен. С почетка док се намести и неотпочне радити бејах у послу, а од декембра т. год. до данас, скоро васдан свет долази у Консулат, да се нема времена писати. Једва очекујем да г. М. Веселиновић дође, да се на време може шиљати извештаји о трговини, војсци, школи и осталоме, у колико званичан или поверљив посао изаскује".
"Овом приликом част ми је известити, господина министра председника, да ми је данас неки Коста Стевић. овд. кујунџија донео саливен сребрн кип једног јунака, престављен у годинама и бради. На глави има шљем, а обучен у војводско одело, носа кривог, а испод врата повише прсију наоди се у средини (на грудима) знак, глава с очима. Мада су десна рука и обе ноге уништене, обе руке изгледају састраг повезане. Пошто је овај кип у виду лутке сливен и без надписа, а нађен приликом копања кукуруза од мухаџира на једној њиви у селу Мазгиду до гроба Муратова на Косову, то ме је сопственик Коста понудио да се исти пошље у Београд на оцену. Коста ми је изјавио да му је заступник куће Алатини у Приштини нудио за овај кип иест тур. злат. лира, за да га пошље у Солун.
Примите, господине министре председниче, уверење мога отличнога поштовања.
 |
| Стара Приштина |
"Краљев. српски консулат
Пов. № 3.
Prichtina
Приштина, 5. јануара 1890. г.
- Господину ђенералу Сави Грујићу
- Министру председнику и иминистру ин. дела
Београд
Господине министре председниче,
Мада се нова година овди не сматра тако важан дан, као Божић, ипак сам тога дана примио доста многобројну посету и честитку овд. грађанства Срба и Турака.
Прекјуче сам узео к себи једно овд. девојче од 12-13 година, којег ми мајка њена, стара душа преда на аманет, с плачем и молбом да га очувам, јер га то јутро хтеде обесчастити један турски жандар (заптија). Одма сам с девојчетом отишао у полицију и ствар саопштио жандарском бинбаши. Данас је овај неваљалац у затвору. И сами догађаји злоупотреба дају ми прилике да се, са стране, заузмем за овд. хришћане. И хришћани и поштени Турци, и честите газде, пуни су задовољства кад су за ово сазнали. Турској полицији истина није право, али нема јој се куда, кад је овим путем у границе царског закона и царски наредаба стежем. Бимбаша ме је молио да га известим увек у колико сазнам о неваљалим људима, јер не може од хришћана сазнати ништа, јер се боје њему да јаве. То сам му обећао учинити, без да му јавим од кога сам ма шта сазнао.
Дознајем да порезџије рђаво поступају с народом, кад иду по селима да порез купе. О овоме ћу известити мутесарифа, чим се из Прешове врати.
Од како сам у Приштини отворио Консулат скоро никад нисам беспослен. С почетка док се намести и неотпочне радити бејах у послу, а од декембра т. год. до данас, скоро васдан свет долази у Консулат, да се нема времена писати. Једва очекујем да г. М. Веселиновић дође, да се на време може шиљати извештаји о трговини, војсци, школи и осталоме, у колико званичан или поверљив посао изаскује".
 |
| Зграда српског Конзулата у Приштини |
- Из овог звештаја, као и из претходног писма, наслућује се колико је зулум над српским становништвом опште прихваћен као природна ствар иако потпуно мимо турских царских закона. исто тако и одушевљење народа свих припадности одлучним приступом српског конзула да ствари доведе у ред ираји олакша живот. Чак се, како сазнајем из претходног писма, турски бимбаша жали српском Конзулу већ на првом састанаку и каже да док је овакве корупције у Косовском вилајету ће владати безакоње и немогуће је "успоставти ред какав је код вас у Србији".
"Овом приликом част ми је известити, господина министра председника, да ми је данас неки Коста Стевић. овд. кујунџија донео саливен сребрн кип једног јунака, престављен у годинама и бради. На глави има шљем, а обучен у војводско одело, носа кривог, а испод врата повише прсију наоди се у средини (на грудима) знак, глава с очима. Мада су десна рука и обе ноге уништене, обе руке изгледају састраг повезане. Пошто је овај кип у виду лутке сливен и без надписа, а нађен приликом копања кукуруза од мухаџира на једној њиви у селу Мазгиду до гроба Муратова на Косову, то ме је сопственик Коста понудио да се исти пошље у Београд на оцену. Коста ми је изјавио да му је заступник куће Алатини у Приштини нудио за овај кип иест тур. злат. лира, за да га пошље у Солун.
Примите, господине министре председниче, уверење мога отличнога поштовања.
Понизни,
Лука К. Маринковић
Из књиге
Бранка Перуничића
-
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
- На први поглед се овај део извештаја може учинити мање важним. Али то уопште није тако. Реликвије и историјске предмете разносили су са Косова и Метохије на све стране ко годје стигао. То исто дешава се и данас. Овде је упечатљива одлучност и непоткупљивост кујунџије Косте Стевића који одбија новац за фигуру коју је, не сазнајемо на који начин али највероватније купио, од мухаџира који су је пронашли. на крају он је доноси српском Конзулу да је однесе у Београд на процену и највероватније полања држави.
- Много је примера продаје и крађе значајних светиња.Пре свега, наравно, из материјалне користи али се штета не може упоредити са оном која се на тај начин чини. Једноставно, одношењем материјалних добара, расипа се и потире сваки траг постојања и српске дравности на Косову и Метохији. просто зачуђује како је неки кујунџија у 19. веку имао толику свест о потреби да се тај предмет очува. Или би требало да нас ово данас много више чуди?
