Албанци су од тренутка свог вештачког "националног буђења" о себи имали превисоко мишљење које су наметали и другима али и себи, о чему су и сами Турци говорили.
Овде преносимо други део писаног извештаја Данила Катанића, тајно извештача српског конзула у Приштини, иначе управитеља српских основних школа у Митровици, из лета 1899. године, први део можете прочитати овде.
"Ми не желимо да наводимо неке европске писце, који су у XIX веку писали о Арбанасима, али ћемо поменути изјаву једног турског бимбаше из Приштине Девлет Мpзу Комлука из 1889. године.
Враћајући куртоазну посету српском конзулу Луки Маринковићу, бимбаша* се том приликом жалио да је народ у Косовском вилајету диваљ, да је турска власт корумпирана и да због тога влада неред и безакоње. Нарочито се био окомио на Арбанасе, који без дозволе носе и злоупотребљавају оружје. А кад га је конзул запитао, какви су људи Арбанаси, бимбаша је одговорио:
„Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их брзо с оружјем пуштају кућама. Па како да буде реда и мира? Никада, докле год командант војске Етем паша с једне, а валија с друге стране, оваквим начином буду помагали множење ових зала“.“
Гледајући шта до браде наоружани Арбанаси раде од голоруког српског народа на Косову, конзул Симић предлагао је српској влади у претпоследњој години XIX века: да отпочне са наоружавањем Срба косовских, и додаје:
Албанци као ни један народ овог поднебља, имају претерану потребу да доказују своју јунаштво. Због тога је оно и основа њиховог фолклора где у изузетно наглашеним покретима, кореографијом и костимима приказују имагинарне сцене из апстрактних "јуначких" прича. Свако ко је живео поред њих, јер не дозвољавају било ком другом народу да живи - са има, посведочиће о супротном - одсусутву сваког јунаштва али и људскости у рату. Познато је да су поред усташа, Шиптари ти који су чинили нека од најмонструознијих зверстава над својим жртвама док готво да нећете наћи и реалне доказе о јунаштву. Чак шта више, Арнаути неће скривати своје "подвиге" ни у ситуацијама за њих уобичајеним - нападима на појединце искључиво када су у групи а поједница показује страх! Ако таквог савладају, хвалиће се тиме отворено.
У рану јесен 1999. године око 150 - 200 шиптарске деце и неколицине зрелијих мушкараца напало је деку, Србина, који је пролазио поред главне капије Основне школе "Аца Маровић" у Косовом Пољу у коме је још увек било Срба. Немоћног и нејаког старца су ударали, гурали, исмевали и бесомучно се иживљавали. У том тренутку колима је пролазио Србин, иначе сам у возилу, нагло је зауставио ауто, изашао и одлучно кренуо ка тим Шиптарима. Одједном је све престало, Шиптари су се удаљили од деке направивиши слободан простор из кога га је возач извео и својим аутом превезао на сигурно место. Нико од Шиптара није ни камен бацио нити довикивао за њима!
На том истом месту одвило се још неколико сличних догађаја у то време па и када је нападнут Србин а Српкиња тада запослена у "Центру за мир и толеранцију" изашла из возила и пришла им. Прекинули су, обратила им се на енглеском оштро их критикујући на шта су само поданички одговрили "Фаљиминдерит", што значи "Хвала" а она не познајући албански језик, уместо одговора понављала те исте речи: "па, ако они мене псују да опсујем и ја њих" објаснила је зашто је то урадила. Нападнутог Србина је извела на сигурно такође без проблема.
Овакви догађаји се на Косову и Метохији међу Србима сматрају апсолутно уобичајеним и зна се да Шиптарима треба само "показати зубе", у шта су се у принудној одбрани неколико пута уверили и новинари портала КМ Новине. Због тога је први пут да сведочења о овим догађајима бивају објављена. Имена Срба позната су редакцији али због евентуалних проблема које би учесници могли да имају, неће бити објављена.
Напади на старце и децу нису реткост, напротив, међу Шиптариам се и то сматра "јунаштвом"!
Тако је било и са слабо покретном старицом међу српским повратницима у Бијелом Пољу након погрома 17. марта 2004. када је убијен један шиптарски нападач који је са ножем у руци трчао преко 100 метара како би је заклао док је са осталим Србима бежала пред разулареном масом Албанаца ка италијанском транспортеру. Нападач је убијен на неколико метара од жртве, у црквеном дворишту, како би бака била заштићена. Касније су Шиптари у неколико наврата покушавали да том невољнику подигну споменик "за јуначко дело"(!!!) и то у црквеном дворишту, на месту где се сусрео са метком. Срећом, није им било дозвољено од стране Међународне заједнице али је споменик ипак подигнут одмах иза ограде!
Ето, такво је јунаштво у Арнаута било вековима уназад, такво је и данас.
*Бимбаша (тур. Bınbaşı, bin = хиљада) је у војсци османлијске Турске био командант једне хиљаде војника. После реорганизације турске војске почетком 19. века, бимбаша постаје командант батаљона. Ово одговара чину мајора по савременој војној терминологији.
Албански фолклор врви од пренаглашених сцена њиховог "јунаштва". |
Овде преносимо други део писаног извештаја Данила Катанића, тајно извештача српског конзула у Приштини, иначе управитеља српских основних школа у Митровици, из лета 1899. године, први део можете прочитати овде.
"Ми не желимо да наводимо неке европске писце, који су у XIX веку писали о Арбанасима, али ћемо поменути изјаву једног турског бимбаше из Приштине Девлет Мpзу Комлука из 1889. године.
Враћајући куртоазну посету српском конзулу Луки Маринковићу, бимбаша* се том приликом жалио да је народ у Косовском вилајету диваљ, да је турска власт корумпирана и да због тога влада неред и безакоње. Нарочито се био окомио на Арбанасе, који без дозволе носе и злоупотребљавају оружје. А кад га је конзул запитао, какви су људи Арбанаси, бимбаша је одговорио:
„Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их брзо с оружјем пуштају кућама. Па како да буде реда и мира? Никада, докле год командант војске Етем паша с једне, а валија с друге стране, оваквим начином буду помагали множење ових зала“.“
Етем паша |
Гледајући шта до браде наоружани Арбанаси раде од голоруког српског народа на Косову, конзул Симић предлагао је српској влади у претпоследњој години XIX века: да отпочне са наоружавањем Срба косовских, и додаје:
„Арбанаси по себи нису никакви јунаци, али дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор. То у њих развија pђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности“.“
Албанци као ни један народ овог поднебља, имају претерану потребу да доказују своју јунаштво. Због тога је оно и основа њиховог фолклора где у изузетно наглашеним покретима, кореографијом и костимима приказују имагинарне сцене из апстрактних "јуначких" прича. Свако ко је живео поред њих, јер не дозвољавају било ком другом народу да живи - са има, посведочиће о супротном - одсусутву сваког јунаштва али и људскости у рату. Познато је да су поред усташа, Шиптари ти који су чинили нека од најмонструознијих зверстава над својим жртвама док готво да нећете наћи и реалне доказе о јунаштву. Чак шта више, Арнаути неће скривати своје "подвиге" ни у ситуацијама за њих уобичајеним - нападима на појединце искључиво када су у групи а поједница показује страх! Ако таквог савладају, хвалиће се тиме отворено.
У рану јесен 1999. године око 150 - 200 шиптарске деце и неколицине зрелијих мушкараца напало је деку, Србина, који је пролазио поред главне капије Основне школе "Аца Маровић" у Косовом Пољу у коме је још увек било Срба. Немоћног и нејаког старца су ударали, гурали, исмевали и бесомучно се иживљавали. У том тренутку колима је пролазио Србин, иначе сам у возилу, нагло је зауставио ауто, изашао и одлучно кренуо ка тим Шиптарима. Одједном је све престало, Шиптари су се удаљили од деке направивиши слободан простор из кога га је возач извео и својим аутом превезао на сигурно место. Нико од Шиптара није ни камен бацио нити довикивао за њима!
На том истом месту одвило се још неколико сличних догађаја у то време па и када је нападнут Србин а Српкиња тада запослена у "Центру за мир и толеранцију" изашла из возила и пришла им. Прекинули су, обратила им се на енглеском оштро их критикујући на шта су само поданички одговрили "Фаљиминдерит", што значи "Хвала" а она не познајући албански језик, уместо одговора понављала те исте речи: "па, ако они мене псују да опсујем и ја њих" објаснила је зашто је то урадила. Нападнутог Србина је извела на сигурно такође без проблема.
Овакви догађаји се на Косову и Метохији међу Србима сматрају апсолутно уобичајеним и зна се да Шиптарима треба само "показати зубе", у шта су се у принудној одбрани неколико пута уверили и новинари портала КМ Новине. Због тога је први пут да сведочења о овим догађајима бивају објављена. Имена Срба позната су редакцији али због евентуалних проблема које би учесници могли да имају, неће бити објављена.
Напади на старце и децу нису реткост, напротив, међу Шиптариам се и то сматра "јунаштвом"!
Тако је било и са слабо покретном старицом међу српским повратницима у Бијелом Пољу након погрома 17. марта 2004. када је убијен један шиптарски нападач који је са ножем у руци трчао преко 100 метара како би је заклао док је са осталим Србима бежала пред разулареном масом Албанаца ка италијанском транспортеру. Нападач је убијен на неколико метара од жртве, у црквеном дворишту, како би бака била заштићена. Касније су Шиптари у неколико наврата покушавали да том невољнику подигну споменик "за јуначко дело"(!!!) и то у црквеном дворишту, на месту где се сусрео са метком. Срећом, није им било дозвољено од стране Међународне заједнице али је споменик ипак подигнут одмах иза ограде!
Ето, такво је јунаштво у Арнаута било вековима уназад, такво је и данас.
Основа фељтона преузета из књиге
Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
*Бимбаша (тур. Bınbaşı, bin = хиљада) је у војсци османлијске Турске био командант једне хиљаде војника. После реорганизације турске војске почетком 19. века, бимбаша постаје командант батаљона. Ово одговара чину мајора по савременој војној терминологији.